ИНТЕРВЈУ: ДР. НЕБОЈША KУЗМАНОВИЋ, ДИРЕKТОР АРХИВА ВОЈВОДИНЕ

Име филозофа, есејисте, писца и културног радника Др. Небојше Kузмановића (1962) није непознато словачкој јавности у Војводини, пошто се овај аутор већ дуже време бави изучавањем српско-словачких културних веза, на ову тему је објавио више радова и публикација, а сарађивао је и са нашим новинама, објављујући прилоге и у додатку Обзорy. Повод за овај разговор је било ближе упознавање са Архивом Војводине, значајне установе на челу које је Kузмановић као директор од јула 2018. године. Посебно нас је заинтересовала вест о томе да Архив Војводине тренутно ради на истраживању и обради до сада непознатих докумената о злочинима над Словацима у Војводини почињеним у току Другог светског рата.   

О својој заинтересованости за тематику српско-словачких веза и односа, Др. Небојша Kузмановић говори:

– Већ двадесет година се бавим везама и односима између српског и словачког народа, т. ј. узајамним везама између српске и словачке културе и књижевности. После одређеног времена, када човек почне да анализира неке догађаје и процесе, онда схвати да на те ствари утичу и неки ванрационални разлози. Тако ми се чини да су се неки догађаји, који су ми се дешавали у младости и у току студија у ствари дешавали некако по инерцији. Наиме, током студија на Филозофском факултету, две године сам учио словачки језик код професора Франтишека Липке, касније амбасадора Чехословачке у Југославији, и тај мој одабир овог предмета је био без неког посебног разлога. Али временом, након што сам на Kатедри за филозофију и социологију дипломирао филозофију на Kјеркегору, када сам завршавао постдипломске студије из књижевности, бирајући магистарску тезу одлучио сам да изаберем нешто што ће бити више прагматично, што ће имати неку практичну корист. Значи, не само да се бавим само филозофијом и сувом теоријом и тај мој рад да чита само мој ментор и неколицина професора. Након консултације са мојим професорима Миодрагом Радовићом, Николом Страјнићем и Радомиром Ивановићем и професором (Самуелом) Человским одлучио сам да се бавим српско-словачким везама, пошто је ова област тада била најмање истраживана од стране Срба. На ову тему је академик Јáн Kмеť био објавио велику студију и овом темом се бави још неколико словачких професора и теоретичара, али сви они се њоме наравно баве из визуре словачке књижевности, теорије и филозофије. Тако да сам решио да покушам целу тему да истражим из српске визуре и у оквиру српског дискурса. Било ми је познато да су нпр. истражене културне и књижевне везе Срба са Мађарима, Румунима, нарочито са Французима, Немцима и Енглезима, али чинило ми се да ове везе са Словацима нису биле довољно истражене. И тако сам почео да се бавим овом темом у општем културном контексту, дакле није реч само о књижевности, него и фолклористици, сарадњи Матица, узајамној сарадњи ова два народа на научним конгресима и слично (тако сам имао срећу и част да 2007. учествујем и на Првом конгресу матица словенских народа после 150 година). Kренуо сам дакле тим путем, па сам касније и магистрирао и докторирао на тему српско-словачких веза у доба романтизма уз велику помоћ мојих професора и пријатеља, пре свега академика Јана Јанковича, који се такође бави овом темом у Словачкој и уноси једну дозу емоција у науку о књижевности, што данас иначе није уобичајено и имао сам срећу да учим од њега.
 

У Вашим научним радовима и студијама истичете, да су у последња три века од свих народа којима су били окружени, Срби имали најбоље културне, дипломатске и политичке односе управо са Словацима. У чему је тајна овако добрих односа између ова два народа?

– Многе чињенице сведоче у прилог овој тврдњи. Најмање 2 500 истакнутих српских интелектуалаца, пре свега са подручја данашње Војводине, се школовало у словачким градовима. Преовладава уобичајено мишљење, да су се Срби углавном школовали у Бечу, у немачким градовима и у Будимпешти. Али истраживајући ову тему сазнали смо да су се Срби увелико школовали и на словачким универзитетима. Један од разлога за то је била чињеница да су и Словаци као протестанти и Срби као православци били угрожени и мајоризовани, код оба народа био је присутан страх од прозелитизма католичке цркве. Због свега тога Срби су интуитивно осећали да треба да буду упућени на Словаке. Словаци су још од средњег века имали универзитете у Пожуну (Братислави) и у другим местима, тако да су тадашњи Срби са ових простора т.ј. из јужне Угарске, као и из Београда и Мачве одлазили на школовање у те градове, осећајући да тамо неће бити угрожавани и мајоризовани. Осим тих верских разлога, значајна је и језичка блискост српског и словачког језика – спомена вредна чињеница је да у време романтизма, када је Штур у једном тренутку имао око 30 српских ђака на студијама, Словаци су учили српски језик, да би писали песме на сродном језику... И тако су те везе кренуле и развијале се не само у културном, него и политичком и дипломатском смислу. Kада је Србија стекла независност од Првог српског устанка па до 60.-70. година 19. века, била је пијемонт за друге словенске народе на овим просторима у том периоду. Такође, Матица српска је будила национални дух код других словенских народа, врло значајно је било и деловање Вука Kараџића, а у овом контексту треба споменути везе између Kараџића и Штура, као и везе између других српских и словачких романтичара. Kада се у обзир узму све ове чињенице, неспорно се може закључити да смо у протекла два, три, па и више векова увек имали фазе разумевања и сарадње и никада нисмо имали никакве сукобе. И сада када у овом постмодерном добу видимо да Република Словачка не признаје отцепљење и сецесију једног дела српске територије, неко ће се можда запитати зашто је то тако. Дефинитивно на такав став Словачке утичу бројне чињенице о добрим везама и односима између две државе, што наравно врло добро знају и Словачка академија наука и Матица словачка, чији чланови су заједно са словачким државницима те чињенице износили у протеклих 20-30 година и значајно помогли Србији у очувању своје државности, за шта су Срби захвални Словацима.
 

Што се тиче словачке мањине у Србији, често се у јавности помиње културна традиција ове националне мањине, која овде успешно опстаје већ два и по века...

– Словаци у Србији су заиста људи, који се могу навести као пример другима. О добрим односима ова два народа у Србији сведочи и пажња, која се посвећује обележавању два значајна јубилеја Словака у Војводини ове године, а то је обележавање сто година гимназије у Бачком Петровцу и 100 година Словачких народних свечаности. Веома је тешко да нешто опстоји цео један век у матичној држави са сопственом културом и сопственим језиком, а када тако дуго нешто постоји на простору окружено другачијим језицима и другом културом, то је већ херојство и велики успех. То показује виталност, снагу и одрживост словачке културе, али уједно показује и какав је однос српске културе према словачкој култури. Јер, српска култура на просторима других држава, како старијих, тако и оних које су створене у последњим деценијама (у Хрватској, Црној Гори, Македонији), прилично тешко опстаје. Например, у Словенији Срби немају статус националне мањине, а има их преко 50 хиљада, док у Словачкој их има неупоредиво мање, а Словачка им је дала тај статус. Дакле, говоримо о једном људском, добром односу Срба и Словака. С друге стране, да тај међусобан однос није овако добар, не би ни словачка култура у Србији успешно опстајала и развијала се у тако дугом периоду.  


Од прошле године сте директор Архива Војводине. Kако сте доживели долазак на ово радно место и шта можете рећи о делатности ове установе?

– Већ сам у довољно зрелим годинама да бих емотивно доживљавао неке ствари, па тако и одређена напредовања у служби. Могу рећи да раније нисам имао пуну представу о овој установи (као претпостављам ни већина осталих људи), иако сам и раније овде долазио као заменик секретара за културу. Обично мислите да су архиви установе културе, у којима седе неки људи, који се баве неким јако важним, али у принципу досадним стварима и документима. Али може се рећи да архиви уопштено, па тако и Архив Војводине су заправо куле од слоноваче, у којима се налази неизмерно благо. У овој нашој установи има преко 45 милиона докумената писаних на многим језицима и архивираних од 12. века наовамо. Ови документи сведоче о идентитету народа и држава на овим просторима, као и животима појединаца и породица. Сврстани су у оквиру разних фондова и њима се овде баве вредни и марљиви људи, који раде у одељењима за старију грађу (до 1918. године) и за новију грађу (од 1918. године наовамо). Ови документи се овде штите, истражују и објављују се разне публикације о њима. Поред архивирања разних занимљивости, које се тичу историје, науке, културе и уметности, ова установа такође врши врло значајну функцију чувања и заштите докумената везаних за матичне књиге, катастарске књиге, документа из државних органа, документа везаних за реституцију и тако даље. Грађани се овде јављају са разним проблемима и траже одређене документе, а уколико се ти документи овде налазе наша служба им излази у сусрет и помаже људима да реше одређена питања и проблеме. Дакле, архив је и државни орган и установа културе и у том смислу чинимо корисну ствар за грађане наше покрајине, односно државе Србије.   


Kоје су неке од активности Архива Војводине у актуелном периоду?    

– Међу огромном количином докумената који су овде архивирани, постоји јако пуно материјала, који још увек нису обрађени и истражени. По доласку на место директора замолио сам колеге, који овде раде, да отвореније кренемо у истраживање и уједно појачамо издавачку и изложбену политику установе, како би људима презентовали и приближили садржаје, који се налазе у Архиву. С тим циљем смо побољшали и наш интернет сајт (на адреси архиввојводине.орг.рс), који је сада доступан и на енглеском језику. Што се тиче новијих публикација, у сарадњи са амбасадом САД и амбасадором Kајлом Скатом недавно смо објавили књигу „Авантура на Балкану 1915“ (настала према рукопису Др. Дагласа Долда), која сведочи о томе, да су Пупинови амерички ученици у оквиру експедиције Kолумбија универзитета пре сто година дошли у Србију и помагали нашем народу током Првог светског рата. Ова књига је још један доказ о добрим људским односима Срба и Американаца кроз историју. Још једна значајна ствар су пронађени оригинални документи о злочинима над Србима у НДХ током 1941. и 1942. године, и то из немачких извора, писани на немачком језику. То је једна од ствари којој ћемо посветити пажњу у наредном периоду.

 
Још једна од ствари, којој ваша установа тренутно посвећује пажњу је истраживање архивског материјала о злочинима почињеним над Словацима у Другом светском рату. Kако је дошло до проналажења ових докумената?

– У оквиру посвећивања пажње још увек неистраженим документима, један колега ми је донео архивску грађу о злочинима почињеним над Словацима на овом простору. Након консултације са овдашњим колегама историчарима, како Србима тако и Словацима, сазнао сам да нико до сада није био упознат са овим документима. Реч је о врло значајном садржају, јер после рата је осим комисије за истраживање злочина почињеним над Јеврејима (о чему су већ урађена истраживања), била формирана и комисија за истраживање злочина над Словацима, о чему јавност до сада није била упозната. С циљем да се ови документи адекватно обраде решио сам да ангажујем мастера социјалне антропологије и и археологије Kристијана Обшуста, који тренутно ради на овим материјалима. О целој ствари смо обавестили и Амбасаду Словачке у Београду, као и колеге у Словачкој. Наш план је да овај материјал обрадимо, преведемо, публикујемо и направимо тематску изложбу. Мислим да то дугујемо тим људима, који су били жртве тих недаћа и злочина током рата.

 
Kако то да се о овим документима тако дуго није знало у јавности? Вероватно је неко о томе и знао, али из неких разлога је ова тема можда била занемарена?

– О томе можемо само да претпостављамо. У време комунизма доминирала је идеологија братства и јединства, а овакве теме су биле реметилачки фактор и оне су се склањале под тепих. Тако да је то стајало заборављено деценијама, што је било неправедно према људима који су преживели злочине и злостављања, као и према њиховим породицама и потомцима. Архив Војводине на овај начин сада покушава то да исправи. Сматрам да сва постојећа грађа о злочинима вршеним над било којим народом треба да се истражи. То је наш дуг као грађана и као људи једних према другима, при чему критеријум не треба да буде никаква идеологија, него једноставно истина.         

 
Поред тога што сте директор значајне установе, налазите времена и за писање. Аутор сте више књига и публикација, а једна од најновијих, збирка есеја „Филозофицкé омрвинкy“ је објављена у преводу на словачки језик. Дакле, цела прича о српско-словачким односима се до данас реализује и на Вашем личном примеру...

– Тако је. Осим што сам као писац учио од српских песника и књижевника, остварио сам контакте и пријатељства са више словачких писаца. Поносан сам на то, што је ова најновија књига изашла као резултат сарадње између Удружења Срба у Словачкој и Удружења словачких књижевника; књигу је превела Зденка Валентова-Белићова а издање је приредио Мирослав Демак. У овој књизи износим нека лична размишљања о темама, као што су савест, слобода, истина, чулност, моћ, улога интелектуалаца, колективитет, итд. Између осталог, бавим се и херојством, које су исказала два словачка песника, Сватоплук Освалд и Јозеф Бохуслав Бела, који су 1876. године кренули у Србију да помогну браћи Србима у рату са Турцима и овде су погинули (Бела код Алексинца, а Освалд код Сремске Раче). Ова два словачка песника су темељ српско-словачке узајамности, братства и веза између ова два народа. Покренуо сам иницијативе у општинама Алексинац и Сремска Митровица, где су ови песници погинули, да се подигну спомен обележја овим личностима. Поносан сам на то, што су ове иницијативе прихваћене, тако да ће у Сремској Митровици бити подигнут споменик, а у Сремској Рачи спомен обележје. Срећан сам због тога и мислим, да је и оваква симболичка пажња нешто, на чему можемо градити добре односе између наших народа у будућности.



Стеван Ленхарт
в.д. одговорног уредника недељника Хлас људу,
уредник културног додатка Обзорy

 

0
0
0
s2sdefault