Кратак осврт поводом стогодишњице потписивања Версајског мировног уговора

  • Париска мировна конференција, Париз, 18. јануар – 21. јануар 1920, са неколико прекида.
  • Конференција у Паризу је званично отпочела с радом 18. јануара 1919. године. На Конференцији су учествовали представници 27 држава – победница у рату и неутралних држава.
  • Циљ Конференције био је да договори услове мировних уговора са пораженим државама у Првом светском рату и успостави мир након ратних сукоба.
  • Краљевство СХС се на конференцији бори за међународно признање и границе нове државе.
  • Делегација Краљевства СХС на Конференцији, до краја маја 1919, била је са ограниченим мандатом, тј. као делегација Краљевине Србије. Конференција је делегацију називала српском, а ова се понашала и радила као Делегација Краљевства СХС. У току припрема за потписивање Версајског уговора, Конференција мира признала је присусто делегације КСХС. Делегација је делила судбину свих малих држава, без обзира на то што је КраљевствоСХС билоземља савезница. Није имало право одлучивања, а одлуке су доносиле велике силе: Француска, Велика Британија, САД, Италија и Јапан.
  • Председник САД Вудро Вилсон и његови „принципи од 14 тачака“, донети 8. јануара 1918. године, имали суна Конференцији велику улогу.
  • Начела америчког председника Вилсона била су од користи делегацији КСХС, а пре свега начела равноправности народа, самоопредељење народа, стратешке и природне границе и начело историјског права. У складу са својих 14 тачака, Вилсон је на Конференцији углавном заступао етнички принцип разграничења и самоопредељења.
  • 9, 10. и 11. тачка принципа Вудроа Вилсона имале су утицаја на утврђивање граница новоформираног Краљевства СХС:
    • IX Поновно прилагођавање граница Италије треба да се изврши дуж јасно препознатљивих етничких линија.
    • X Народима Аустро-Угарске, чије место међу земљама желимо да буде осигурано и очувано, треба пружити најслободнију прилику за самосталан развој.
    • XI Румунија, Србија и Црна Гора треба да се повуку: окупиране територије треба да буду враћене; Србији треба да се омогући слободан и безбедан излаз на море; међусобни односи балканских држава треба да се утврде путем пријатељског договора дуж историјски утврђених линија припадности и националности; треба да буду дате међународне гаранције за политичку и економску независност и територијални интегритет балканских држава.
  • Мировни уговор са Немачком потписан је 28. јуна 1919. године у Версају (Версајски споразум) и тај датум се фактички сматра крајем Првог светског рата.
  • У оквиру Версајског система безбедности постигнути су следећи споразуми:
    • Немачка (Версајски споразум, 28. јун 1919),
    • Аустрија (Споразум у Сен Жермену, 10. септембар 1919),
    • Бугарска (Споразум у Неију, 27. новембар 1919),
    • Мађарска (Тријанонски споразум, 4. јун 1920),
    • Турска (Споразум у Севру, 10. август 1920); касније измењен споразумом у Лозани, 24. јула 1923. године.
    • Рапалски споразум (Краљевина СХС и Краљевина Италија, 13. новембар 1920); касније измењен споразумом у Риму, 27. јануара 1924. године.
  • Прва држава која је признала Краљевство СХС била је Норвешка, 18. јануара 1919, 7. фебруара новонасталу државу признале су САД, док је потписивањем Версајског споразума новоформирана јужнословенска држава фактички доживела колективно међународно признање тиме што су Пашић, Трумбић и Веснић потписали Мировни уговор са Немачком у име Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Представничка тела САД у којима су већину имали Вилсонови противници нису хтела да ратификују мировне уговоре, иако је Вашингтон играо веома важну улогу у њиховом настанку. По силаску председника Вилсона са политичке сцене, САД су са Немачком потписале посебан уговор о миру у Берлину 25. августа 1921.

Михајло Пупин на Париској мировној конференцији

  • Никола Пашић, председник делегације КСХС, 18. марта упутио је телеграм влади у Београду и предложио да се Михајло Пупин позове на Мировну конференцију.
  • Никола Пашић, телеграм упућен влади у Београду: „С више страна обраћају ми пажњу на то да би добро било да позовем Пупина из Америке и да ми помогне својим познанством и везама са Американцима. Говорећи с понеким Американцем, и кад поменем име Пупина, видим да га јако уважавају и цене.“
  • Позив Пупину је значио настојање да се, преко покушаја да се утиче на једну врло важну делегацију, америчку, прошире могућности за објашњавање ставова Краљевства СХС и тиме утиче на одлучивање великих сила.
  • Од њега се посебно очекивало да лично утиче код Американаца на решавање граничног проблема у Банату.
  • Михајло Пупин је стигао у Париз10. априла 1919. ина Конференцији је остао седам недеља.
  • О Пупиновом учешћу на Конференцији мира постоје велика размимоилажења између, с једне стране традиције засноване на исказима самог Пупина и на претпостављеној жељи записничара и преписивача традиције, и с друге стране онога шта може да се докаже сачуваним званичним документима. Оно шта је недвосмислено јесте да је Михајло Пупин на два начина помогао делегацију КСХС у Паризу: својим познатим именом, тј. да се допуни аргументација о српском живљу у Банату и својим радом и залагањем на самој Конференцији, тј. трудом да се у смислу југословенских ставова утиче на меродавне америчке личности, у првом реду на чланове америчке делегације у Паризу, са чијим појединим члановима је био повезан, а потом и на јавно мњење у САД. Званична историографија сматра да током Конференције у Паризу није дошло до сусрета Пупина и Вилсона.
  • У време Пупиновог доласка у Париз борба за утврђивање граница КСХС била је изузетно тешка. Италија је на основу Лондонског споразума, који су у току рата потписале с њом Енглеска, Француска и Русија, захтевала да јој припадне знатан део територије Далмације, Истра и део Словеније. Румунија је захтевала Банат, Бугари источну Македонију до Скопља, а спорни су били и Међумурје и Барања.
  • Михајло Пупин је ангажован у свим питањима граница, посебно у оним према Италији, Румунији и Аустрији, а одиграо је и извесну улогу у одлучивању о граници према Мађарској. Та улога је била сигурно далеко од тога да би се смело рећи како су тек сарадњом са Пупином спасени српски делови Баната и Барање, као и Међумурја, али је Пупинов утицај на Американце вероватно био такав да га треба узети у обзир.
  • Сматра се да је значајан дипломатски допринос борбама за границе КСХС Пупин дао својим Меморандумом од 19. априла 1919. који је, према традицији, био упућен преко америчке делегације председнику Вудроу Вилсону.У Меморандуму Пупин је своја разматрања у вези са италијанским захтевимапроистеклим из Лондонског споразума заснивао на етничком принципу разграничења и права народа на самоопредељење, чији је заступник и идеолог на Париској конференцији био сам Вилсон. Неколико дана после предаје тог меморандума, 22. априла 1919, париски листови су објавили изјаву председника Вилсона да САД не признају Лондонски пакт. Међутим, Вилсонова деклерација је донела јавно признање Италији како Тирола, тако и Јулијске крајине и западног дела Истре, а указала је и на могућност стварања од Ријеке слободног града, што је било у супротности са Пупиновим Меморандумом. Декларација је била компромисно решење јадранског питања.
  • Када се разматрао захтев Румуније за територијом Баната (у складу са уговором између свезника и Румуније),традиција наводи да је Пупин лично указивао председнику Вилсону да се на тој територији налази његово родно место – Идвор. У својој аутобиографији Михајло Пупин пише: „…ту покрајину су тражили Румуни. Но они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско… Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично, па кад су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.“ Веће града Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, у знак признања за ове заслуге донело је одлуку крајем септембра 1921. године да се Михајло Пупин прогласи за почасног грађанина Великог Бечкерека.
  • Када је дошло на ред питање Бледа и Бледске котлине, око њега се, према традицији, посебно ангажовао Михајло Пупин.Када су амерички стручњаци поверили Пупину да су Енглеска и Француска пристале на препуштање Бледске котлине Италији и да је сам председник Вилсон потписао дати записник, Пупин је истакао стратешки аргумент против тога: „На тај начин Италији ће бити отворена врата да продре у Југославију кад јој се год прохте“. Пошто је о овоме обавештен, председник Вилсон је одмах опозвао свој потпис на записнику. Тако је Краљевина СХС добила Бледску котлину и Блед. Михајло Пупин је због тога 1921. године проглашен за почасног грађанина Бледа.
  • Био је ангажован и по питању Корушке, а одређену улогу одиграо је и у одређивању граница у прекомурском делу југословенско-мађарске границе.
  • Приликом решавања спорних територија у Барањи и Међумурју, које су савезници већ доделили Мађарској, Пупин је рационалним приступом решавању проблема изливања Дунава и Драве, као и померањем ових речних корита на рачун наших територија, успео да увери америчку делегацију у оправданост захтева. То је било довољно да амерички став буде пресудан за њихово припајање новоствореној држави.
  • Према наводима традиције, Пупин је био ангажован и на утврђивању границе према Бугарској. Претила је опасност да Бугарска, уз помоћ Британаца, преузме део Македоније. И овом приликом пресудило је Вилсоново мишљење да је Бугарска освајала туђе територије и на тај начин допринела немирној ситуацији на Балкану. Вилсонов услов био је повлачење бугарских трупа из Србије, Македоније, и Епира. Званична историографија располаже само податком да је делегација КСХС желела да анагжује Пупина на решавању овог питања.
  • Пупин се лично веома залагао за исплате ратне одштете, али и за веће привлачење америчких финансијских средстава за обнову Србије.
  • Михајло Пупин је одликован Орденом белог орла I реда 1929. године.

ПРИРЕДИЛА: Љиљана Дожић