АУТОР: Радован Сремац

Шта ће рећи историја? Историја ће, господине, лагати као и обично.  Џ. Б. Шо

Апстракт:

Шид је један од најмлађих насеља у Војводини, основан је у бурним временима на прелому 17. на 18. век. Захваљујући свом стратешком положају, Шид је веома брзо постао идеално место за пословање бројних трговаца и занатлија различитих националности и вероисповести. Шид основан као српско насеље већ у првим деценијама 18. века населили су Јевреји, потом Цинцари, Цигани/Роми, Немци, нешто касније Хрвати, Мађари и Русини, а потом Словаци, Италијани, Бугари, Руси итд. Историја је хтела да Шид буде Војводина у малом.

Кључне речи: Шид, Срби, православци, Јевреји, римокатолици, Русини, гркокатолици, Словаци, евангелици, вероисповест, генеалогија

Шид је место ни тамо, ни ’вамо. До 1815. године налазио се на граници Хабзбуршке монархије и Отоманске империје, до 1918. године био је на граници Аустроугарске монархије и Кнежевине Србије (до 1878. званично Отоманске империје), односно Краљевине Србије. Од 1992. године налази се на граници Србије са Хрватском. Шид је увек био тачка проласка и преласка. Као баштиник руте античког Via Militaris-а, Шид су прегазиле сандале и чизме ваљда сваке војске у последња два миленијума. И ратна и мирнодопска времена изазивала су веће или мање миграције становништва. Шид основан као српско насеље већ у првим деценијама 18. века населили су Јевреји, потом Цинцари, Цигани/Роми, па Немци, нешто касније Хрвати, Мађари и Русини, а потом и Словаци, Италијани, Бугари, Руси итд. Историја је хтела да Шид буде Војводина у малом. Мозаик народа и религија, култура и идеологија.

Шид се као насељено место први пут помиње 1702. године на карти Војводства Срема. Први помен српске православне парохије и школе у Шиду, истина посредан, датован је око 1700. године, док је први сигуран помен Храма Преноса моштију Св. оца Николаја у Шиду из 1704. године. Први попис становништва Шида потиче из 1722. године када је у њему постојало 225 српских домова. Исте године помињу се први јеврејски трговци у граду. Шид се 1733. године помиње као седиште протопрезвитеријата са 113 кућа и 506 становика. Године 1745. Шид излази из Војне границе и потпада под цивилну управу, због чега се исељава 18 породица. У попису занатлија 1763. године помиње се прва римокатоличка (немачка) породица у Шиду. Нешто раније забележени су и цинцарски трговци. Статус града Шид је добио 1773. године. Године 1777. oсновано јe Шидско властелинство, које су чинили Шид и Беркасово, и које је дато на управу гркокатоличкој бискупији у Крижевцима. Нови, садашњи, православни Храм Преноса моштију Св. оца Николаја завршен је 1785. године. У то време се у Шиду помињу и први Цигани/Роми који су овде припадали православној конфесији. У Шид се 1803. године досељава 40 русинских породица. Истовремено се помињу и прве појединачне словачке римокатоличке породице. Током 1848/9. године Шид је био један од центара народног покрета у Срему. У месту се тада налази 579 војно способних Срба, старости између 18 и 60 година, и 22 војно способна Русина, старости између 18 и 50 година. Следеће године Аугуст Козјак отвара прву апотеку у Шиду. Године 1871. формиран је Шидски котар (касније срез). Шид, и поред будућих реорганизација управе, остаје котар све до 1918. године. Као седиште котара, Шид добија Краљевски котарски суд 1875. године. Током девете деценије 19. века започиње интензивније насељавање словачких породица евангеличке вероисповести које оснивају парохију 1894. године, а завршавају градњу цркве 1910. године. Крајем 19. века у Шиду се помињу прве италијанске породице, а нешто већи број Италијана помиње се након оснивања месне индустрије у Шиду 1919. године. У то време, или нешто касније, Шид се нашао на путу руских емиграната, па се почевши од 1922. године може са сигурношћу потврдити присуство руских емигрантских породица у граду.

Статистика о броју рођених у Шиду за период од 1762. до 1930. године

Српско православно становништво

Шидска парохија је основана око 1720. године и као таква водила матичне књиге већ од прве половине 18. века. Нажалост, те најстарије матице нису сачуване. Данас парохија има матичне књиге од 1762. године. Укупан број уписаних рођења од 1762. до 1930. године износи 17165, од чега 8867 особа мушког пола, 8241 особа женског пола и 57 особа непознатог пола. Било је укупно 60 мртворођене деце. Од укупног броја крштених особа до 1900. године, 37 особа је прешло на православље и то са римокатолицизма 29 и са гркокатолицизма 8. Број православаца који су прешли у другу вероисповест није познат. Деци су најчешће давана библијска имена, односно имена јеврејског и ређе грчког порекла, док су нешто ређа имена везана за српски културно-историјски контекст. Списак најчешћих имена која су у укупном броју крштених особа мушког пола уписана више од 100 пута (до 1900. године): Јован (379), Петар (330), Стефан (308), Георгије (250), Милош (243), Лазар (230), Павле (226), Никола (213), Сава (209), Василије (189), Гаврил (187), Илија (184), Димитрије (179), Љубомир (165), Михаил (154), Светозар (142), Григорије (139), Симеон (135), Живоин (134), Теодор (133). Списак најчешћих имена која су у укупном броју крштених особа женског пола уписана више од 100 пута (до 1900. године): Марија (424), Катарина (406), Јелена (268), Софија (340), Aна (329), Јулијана (321), Љубица (307), Милица (280), Јелисавета (220), Ева (197), Ружица (190), Персида (174), Христина (174), Зорица (147), Милева (144), Драгиња (139), Дафина (136), Сара (131), Еуфимија (127), Рокса (126), Марта (116), Наталија (113), Ангелина (105).

У периоду 1762–1930. године у Храму Преноса моштију Св. оца Николаја венчан је 6821 брачни пар. У истом периоду уписано је 15730 смртних случајева. О пореклу српских породица у Шиду не може се рећи много тога. Најстарији слој становништва свакако је везан за насељавање војника, граничара на прелому 17. на 18. век. Ситуација у којој се Шид нашао почевши од 1745. године, када је издвојен из Војне границе и потпао под цивилну управу, проузроковала је велика миграциона кретања. Тада је становништву дата могућност да или остану у оквиру Војне границе и преселе се у неко суседно место или да остану у Шиду под цивилном управом. Настала је веома неповољна и тешка ситуација јер су настале миграције које су трајале наредних петнаест година, све док их аустријска власт није коначно обуставила званичном забраном 1759. године. Велик проблем представља чињеница да српске породице нису имале стална презимена све до краја 18. века. Настављајући праксу донету из крајева јужно од Саве и Дунава, српске и цинцарске породице су скоро сваке генерације мењале презиме. Презиме се најчешће добијало по имену оца, ређе најстаријег члана у кући. Често је једна генерација добијала презиме по занимању старешине или оца, и по личним особинама. Релативно често су се дешавала и усвајања (адопције). Када нека породица остане без мушких наследника, или уопште без наследника, дешавало се да усвоје једну или више особа. Усвојене особе су скоро увек узимале презиме својих усвојитеља. Дешавало се да нека удовица приликом друге удаје поведе децу из првог брака код новог супруга. Често су та деца уместо презимена свог оца узимала презиме очуха. Оваква ситуација скоро у потпуности онемогућава да се на основу презимена одреди место или подручје одакле се нека породица доселила у Шид. У већини случајева данашње презиме нема никакве везе и сличности са презименом почетком 18. века. Наравно, ово није случај само са Шидом, већ и са већим делом данашње Војводине.

Најстарији сачуван упис у матици крштених српске православне парохије у Шиду (10. септембар 1762)

Списак православних породица у Шиду до 1930. године: Аврамов(ић), Адамовић, Алексић (Лађевачки), Алимпић, Андријевић, Анћић, Анчин (Бабић), Апић, Арадски, Аралица, Аралица-Ковинчић, Арамбашић, Арлов, Арсенов, Арсић, Асановић (Чавранчић), Асурџић, Атанасијевић, Атанацковић, Атарац, Ацић, Ацковић, Бабић, Балин, Балиновић, Банчевић, Бањеглав, Бараћанин, Барбир, Барјактаровић, Бастајић, Бачинчанин, Бачић, Башичевић (Чварковић), Бели (Пајић), Белић, Беличевић, Бена, Берић, Бећић (Бећин), Бешевић, Биберлић (Калинић), Билић, Благојевић (Пуркић), Богаљ (Богалов), Богдановић, Богичевић, Божичић, Бојанић, Бокеров, Бонза (Бонца), Босанчић, Бошков (Михаиловић), Бошњаковић, Бранков, Бранковић, Бранчић, Бречак, Бркић, Бронцин, Броцић, Брунер, Бугарски, Будаковић (Одаловић), Будимировић, Будић, Бузаџић, Варадинов, Варађанин-Топаловић, Варцакић, Васиљев, Васић, Васић-Живановић, Велимировић, Велин (Мајсторовић), Видојевић, Викаров, Вилимановић, Вилић, Виновчић, Вићановић (Петрићевић), Вишаковић, Владисављевић, Влаховић, Влашки, Возаревић, Воиновић, Врагочански, Врањеш, Врбаски, Вујанов, Вујановић, Вујић (Ристин), Вукадиновић, Вукановић, Вукашинов, Вукелић, Вукичевић, Вукмановић, Вуковић, Вукомановић, Вукосављев, Вуксан, Вучетић, Вучић, Вучковић, Гавриловић, Гагрица, Галетић, Гачетић, Гвоздић, Гегић, Георгијевић (Ђорђевић), Гецић, Гибарац, Глибашић, Глишић, Годић, Гојић, Голуб, Горјанчевић, Граорац (Граовац), Грачанин, Грбић, Григоријевић, Грковић (Гркојевић), Гроздић, Грубешић, Грујић, Грчић, Гушавац, Давидовић, Дајић, Дакић, Даковић, Даниловић, Данчеловић (Данчуловић), Дачић, Дебељачки, Дејановић, Дерета, Десница, Деспинић (Фраикорац), Дидић, Дикић, Диклић, Димитријевић, Димић, Добрић, Добројутровић, Дорошки, Дотлић, Дошен, Драгин, Драгосављевић, Дражић, Дрекић, Дренић, Дринић, Дрмановић, Дукић, Дума, Думитровић, Думовић, Ђаковић, Ђакула, Ђека, Ђермановић (Германовић), Ђилас, Ђукић, Ђурђев, Ђурин, Ђурић, Ђуришић, Ђурчић, Ераковић, Ерор, Еротијев, Ешић (Славујев), Живковић, Жига, Жунић, Забалов, Завишић, Загорчић, Зарић, Затезало, Зечевић, Зорић, Зракић, Зркић, Зубанов, Ивановић (Тутић), Ивковић, Игњатовић, Илић, Иличић, Исаковић, Исеница, Јакшић, Јаловички, Јанковић, Јаребица, Јацков, Јекић, Јеремић, Јованић, Јовановић, Јовић, Јовићевић, Јовичилић, Јовичилић, Јовичић, Јојкић, Јокић, Јосимов, Јуришић, Казанџија, Калајџија, Каленић, Калинић (Мојсиловић), Капаџија, Каравла, Каралић, Карафиловић, Карић, Катић, Кекић, Керавица, Керешевић, Кирић, Клисурић, Клокић, Кљајић, Кнежевић, Кнези, Ковачевић, Ковинчић, Козарац, Козобарић, Коички, Којадиновић, Којић, Коларић, Коларов, Коларовић, Кондић, Константиновић, Кончар, Коњевић, Кораћ, Костић, Кротић, Крсмановић, Крстић, Крушевачкиј, Кубота (Кубат), Кугић, Кудић, Кузмановић, Кулашевић, Кулунџија, Куртић (Несторов), Кутијевац, Кутларевић, Лазанчић, Лазаревић, Лазић, Лакетић, Ласковић, Латинчић, Лаушевић, Лежајић, Личина, Логин, Лукић, Љубен, Мавреновић, Магарашевић, Макарић, Максимовић, Малетић, Мали, Мандић, Маодуш, Марић, Марковић, Мартиновић, Маслаковић, Масловара, Матић, Мауковић, Мачванин, Машић, Медаковић, Међешки, Мердановић, Месалиј, Мијатовић, Миковић, Миладиновић, Милаковић, Миливовић, Миливојев, Милинковић, Милић, Миличић, Милованчевић, Милорадовић, Милосављевић, Милошевић, Милутиновић, Мириловић, Мирић, Мирковић, Мировић, Миросављевић, Митровић, Михаиловић, Мишић, Мишковић, Мојић, Мојсиловић, Момировић, Морцекић, Мостарлић, Мркић, Мркшић, Мудринић, Мудрић, Мурић, Мутавџија, Мучаловић, Мушичић, Наранџић, Настић, Настојников, Неговановић, Недељковић, Недић, Ненадовић, Несторовић, Нешић, Нешковић, Никић, Никифоровић, Никодимовић, Николајевић, Николић, Никшић, Нинковић, Новаковић, Новосељанин, Оберкнежевић, Обрадовић, Огњановић, Орешковић, Орловић, Ормановић, Осмокровић, Оцин, Павић, Павковић, Павлић, Павловић, Пајић, Пајтић, Паланчанин, Панаотовић, Панић, Пантелић, Пантић, Папић, Париповић, Парковић, Парлапанов, Парожански, Паунић, Пауновић, Пеић, Перзић, Петковић, Петошевић, Петрић, Петровић, Пешић, Пиварски, Пиромански, Писаров, Плавшић, Погачаровић, Попадић, Поплашен, Поповић, Поповски, Потипар, Препогаћ, Пресечковић, Прица, Прњајић, Продановић, Прокић, Протић, Птица, Пузевенковић, Пуришић, Пушибрк, Рабриновић, Радаковић, Радивојев, Радић, Радмановић, Радованов, Радовановић (Радојновић), Радомиловић, Радосавкић, Радосављев, Радујковић, Рајић, Рајковић, Ракетић, Ракић, Ранисављевић, Рапић, Рацковић, Рачић, Регелац, Релић, Ристивојевић, Ромић, Рончевић, Рунић, Рупњак, Савић, Сајић, Саланић, Салашицки (Радивојшић), Сапунчија, Сарајлин, Секулић, Селмановић, Семанов, Сенић, Сервинчић, Симеоновић, Симић (Шимбић), Симуновић, Ситничић, Славковић, Славујевић, Смаиловић (Смајловић), Смајић, Смиљанић, Собов, Сомборац, Соћанин, Спајић, Спасојевић, Стајић, Стаматовић, Станивуковић, Станисављевић (Ступаров), Станић, Станишић, Станков, Станковић, Станојевић, Стевановић, Стеванчевић, Стеља, Стенченко, Степанчевић, Стефановић, Стојаковић, Стојанковић, Стојановић, Стојачић, Стојић, Стојковић, Стојтић, Стојчиновић, Стојшић, Страјнић, Субашић, Суботић, Суић, Ташић, Теодоровић, Тетек, Тешић, Тинтор, Тиосављевић, Тихи, Тичевић, Токалић, Томић, Томић, Томовић, Топаловић, Трбук, Трзин, Тривић, Трифуновић, Трлабучић, Трновачки, Трубић, Трумић, Трумовић, Тубић, Ћалић (Чалић), Ћанић, Ћирић, Ћосић, Ћурчић, Убавић (Жижић), Узелац, Упорников, Урошевић, Фелдинг, Филиповић, Форишковић, Фраитовић, Хрговић, Цвејановић, Цвејић, Цветиновић, Цветковић, Циганин, Цикоћанин, Цикуша, Цинцар, Цицварић, Црепулић, Црногорчевић, Црњански, Чавић, Чалманчевић, Чаругџија, Чекојевић, Челићев, Чизмић, Чикарић, Чирлић, Чобанић, Човић, Чубрило, Чувркић, Џалета, Шалош, Шандоровић, Шарац, Шврака, Шијаковић, Шкорић, Шкрбић, Шокчић, Шпановић, Штевин, Шумановић, Шушилов, Шушкић (Шишаковић).

Јевреји

Јеврејска баштина у Шиду стара је малтене колико и сам Шид. Јевреји се у Шиду први пут помињу 1721/1722. године, непуних 20 година након првог сигурног помена самог Шида. Те године у царинским протоколима у Осијеку помињу се Јевреји Аврам и Давид, трговци ситничарском робом. Исти трговци са истом робом су забележени и у протоколима царинарнице у Рачи 1722. и 1723. године. Две године касније, 1725, код мочваре Крива бара близу Трпиње, разбојници су напали шидског Јеврејина Јакоба. То је време када је одлуком Хрватског сабора Јеврејима било забрањено насељавање у Срему. Међутим, како је Шид тада био у оквиру Подунавске војне границе, та одлука се није у потпуности поштовала. Након преласка Шида из Војне границе у цивилну управу 1745. године, ове забране су сигурно више поштоване. Одлука о забрани насељавања није забранила и њихово пословање (трговину) на овом простору. Шидски трговци Срби користили су повољности трговине са Јеврејима. Извори за историју шидских Јевреја за целу другу половину 18. века нису познати. За нека презимена у пописима становништва, занатлија и трговаца може се претпоставити да су јеврејска. Како су Јевреји по закону морали да узимају немачка презимена, не може се са сигурношћу рећи да ли нека од тих презимена носи јеврејска породица. У периоду 1842–1847. помињу се следеће јеврејске породице: Игнац Штајнер, породица од 6 лица; Аврам Лустиг, породица од 3 лица; Јакоб Хирт, породица од 10 лица; и Јосиф Алтвер, породица од 10 лица. Јакоб Хирт се 1846. године помиње као власник трговине ситничарском робом у Шиду. Цео 19. век је окарактерисан микромиграцијама јеврејских породица. Крајем 19. и почетком 20. века интензитет тих миграција се смањује. Током прве половине 20. века година „деца Израиља” су равноправно учествовала у друштвеном, политичком, економском, културном и спортском животу Шида. Својим деловањем оставили су дубок траг у историји овог места. То је време просперитета јеврејских заједница у овим крајевима, које је уследило након добијања статуса пуноправних грађана Аустроугарске монархије крајем 19. века. Међу Јеврејима у Шиду деловао је ционистички покрет. Шидски темпл се налазио у дворишту Емила Винтерштајна. Објекат се састојао од три просторије. Десна просторија је била намењена мушкарцима. У њој се налазио „Арон хакодеш” са три свитка торе и клупама за седење. Лева просторија је била за жене. У средишњој просторији (ходнику) био је мали умиваоник за прање руку верника. Темпл је порушен након Другог светског рата. Није познато када је формирано прво јеврејско гробље у Шиду. То је свакако било пре 1864. године, када је оно већ уцртано на карти Шида (парцела број 1994). Гробље се тада налазило на истој локацији где и данас, на северној периферији града (поред католичког, гркокатоличког и словачког гробља). Данас је на гробљу сачувано 33 гроба са 29 споменика. Шидски Јевреји су током Другог светског рата поделили судбину својих сународника у целој Европи. Идеологија нацизма/фашизма била је нарочито изражена у тзв. Независној Држави Хрватској. Хапшење и одвођење шидских Јевреја у логоре десило се 27. јула 1942. године. Сремски Јевреји су боравили у винковачком логору на отвореном све до 20. августа 1942. г., када су спроведени преко логора Тења и Лобограда у Аушвиц. Нико из транспорта није преживео логоре, преживело је тек 16 Јевреја који су побегли из Шида пре рације. Сви шидски Јевреји су припадали Ашкеназима.

Јеврејске Породице у Шиду: Адлер, Бадер, Бошковиц, Брајнер, Бредер, Брил, Бреслауер, Бројнер, Велиш, Већ, Винтерштајн, Дајч, Дијамонт, Дојч, Епштајн, Кишицки, Клајман, Клајн, Кон, Краус, Лебл, Лустиг, Малц, Маркус, Моргенштерн, Нојман, Плацнер, Попер, Рајх, Розенберг, Розенфелд, Секереш, Фишер, Францоз, Хан, Хелцел, Хирт, Хофман, Хуберт, Цилцер, Шенк, Шлезингер, Шпигл, Шротман, Штајн, Штајнер, Штедлер, Штерн.

Први уписи шидских Јевреја у матице рођених Илочког рабината (породице Лустиг и Бредер)

Римокатоличко становништво

Први помен римокатолика у Шиду потиче из 1763. године када се у попису опорезованих занатлија и трговаца помиње извесни трговац Петар Морги који је плаћао 1 форинту годишњег пореза на посао. Исте године канонска визитација бележи да је у Шиду постојало две римокатоличке куће и једна капелица. Током 1766. године у Шиду се не помињу римокатолици, да би две године касније било шест римокатолика – од тога један брачни пар и три особе спремне за исповест и причест. Иако канонске визитације не помињу римокатолике у Шиду 1780. и 1781. године, њих је свакако било. У попису из 1775. године забележено је седам римокатоличких домова и сви су били инквилински (подстанари без имовине): Адам Мали трговац, Јуро Јеленчић, Андреас Лескушек обућар, Јуро Вакошевић обућар, Валентин Гезнер кројач, Антон Лихтл кујунџија и Јуро Мештровић бравар-ковач тестера. Није познато шта се десило са старом капелицом, али 1811. године у Шиду као сотској филијали није било нити цркве нити капеле. Тада је у Шиду живело 22 римокатоличке породице, са 19 брачних парова, 10 удовица/удоваца, 86 исповеђених и причешћених верника, 11 самоисповеђених, укупно 138 римокатоличких становника (рачунајући и децу). Извори за историју римокатоличке заједнице у Шиду за целу прву половину 19. века су веома ретки. Осим овде наведених података из пописа становништва и канонских визитација, потребно је поменути и бројне рачуне које су шидске занатлије римокатоличке вероисповести достављале Српској православној црквеној општини у Шиду за разне услуге и робу, а који се данас чувају у црквеном архиву. Римокатолици у Шиду су били под жупном црквом у Соту све до 1856. године, када су припојени гибарачкој жупи Св. Ивана Непомука. Националну припадност римокатолика у Шиду можемо одредити само посредно на основу њиховог опредељења у контексту матерњег језика и упоређивањем са верском структуром. Године 1880, од 431 римокатолика 164 особе су се изјасниле за немачки матерњи језик, 80 за словачки, 79 за хрватски, 75 мађарски, 8 чешки, 6 пољски, 3 италијански и 2 словенски. Године 1890, од 559 римокатолика 220 особа се изјаснило за хрватски језик, немачки 204, мађарски 102, словачки 16, чешки 9, словенски 6 и италијански 2. Године 1900, 230 особа се определило за хрватски матерњи језик, 284 за немачки и 134 за мађарски. Године 1910, 381 особа се определила за хрватски матерњи језик, 212 за немачки, 101 за мађарски, 55 за италијански, 5 за словенски и 8 за чешки. Године 1921, 515 особа се определило за хрватски матерњи језик, 155 за немачки, 154 за мађарски, 8 за чешки и 5 за словенски. Године 1931, 607 особа се определило за хрватски матерњи језик, 167 за немачки, 118 за мађарски, 15 за чешки, 14 за словенски и 1 за пољски. Шидски римокатолици су добили сопствену цркву релативно касно. Иницијатива за изградњу цркве јавља се 1905. године, али сакупљање средстава за њену изградњу започело је тек око 1911. године. Градња цркве по нацртима вуковарског инжењера Франа Фунтака почела је тек средином септембра 1931. године, а завршена је и освештана октобра 1932. године. Исте године када је грађевина посвећена долази до оснивања самосталне шидске жупе и одвајања од Гибарца. У периоду од 1770. до 1930. године у Шиду је рођено 1579 законите деце и 181 ванбрачно дете. У истом периоду венчано је 319 брачних парова, а преминуло је 1398 особа. Целокупно римокатоличко становништво се може поделити на две групе. Прву чине стално насељене породице, углавном немачке занатлијске, нешто мање мађарске и хрватске. Другу већу групу чине надничарске породице које су у Шид дошле привремено због посла, и највећи део ових породица су хрватске. Неке од тих породица су на крају остале у Шиду стално насељене.

Матица крштених жупе у Соту са уписаним првим крштењем римокатоличког детета у Шиду (1770)

Русинско гркокатоличко становништво

Историја Русина у Шиду почиње 1803. године када су прве 33 русинске породице досељене у Шид, на његову северну периферију, у непосредну близину летње владичанске резиденције. Породице су попуниле празне плацеве у Јаловом шору, Џигури, Главном шору, Црквеном и Доњем шору, и то негде од њихове средине па све до „Руског двора”. Културолошке и верске разлике између староседеоца, већином православаца, и досељених Русина гркокатолика, уз жестоку пропаганду како спахијске тако и државне власти, неминовно су довеле до сукоба различитих врста и интензитета. Било је потребно пуне три деценије да Шиђани удруже своје две општине и да се заједничким снагама одупру немилосрдном искориштавању од стране спахијске власти.

Кратка хронологија русинске заједнице у Шиду до 1930. године: 1777. оснивање Шидског властелинства; 1780. завршетак градње летње владичанске резиденције у Шиду, тзв. Руског двора; 1803. досељење првих русинских породица у Шид; 1804. завршетак градње Храма Преображења Господњег, оснивање русинског гробља; 1808. први попис Русина у Шиду; 1810. оснивање гркокатоличке Парохије Преображења Господњег и почетак градње парохијског дома; 1818. помен првог русинског учитеља Јанка Мајороша; 1833. спајање општине „старошиђана” и русинске општине у једну јединствену општину као највишег управног тела у граду; 1843. Шидска општина (укључујући и староседеоце Србе и досељене Русине) покреће урбаријални поступак против Спахилука у циљу сређивања међусобних односа и обавеза; 1848/1849. револуционарне године; 1871. укидање народних вероисповедних училишта и отварање јавних основних школа чиме се шидске српска и русинска вероисповедна школа уједињују у једну; 1878. прелазак са латинског на српско-хрватски језик у парохијској администрацији; 1919. укидање и национализација Шидског властелинства.

Прва три уписана крштења у матицу крштених гркокатоличке парохије у Шиду (1803)

Гркокатоличка парохија у Шиду има комплетно сачуване матичне књиге крштених, венчаних и умрлих од завођења 1803. године до данас. Све до 1877. године матице су вођене на латинском језику, а од те године на српско-хрватском. Ниједан упис није извршен на русинском језику. У матичним књигама шидске парохије налазе се и подаци о русинском становништву у филијалама Беркасово, Бачинци, Привина Глава / Бикић До, Ердевик, Вашица, Кукујевци и Сот, а понекад и Петровци (Хрватска). Мешаних бракова није било пуно, на пример до 1900. године било је свега 4 брака склопљена између гркокатолика и православаца. Много чешће се у матичним књигама спомињу припадници римокатоличке вероисповести, нарочито у матичној књизи рођених, будући да у Шиду све до треће деценије 20. века није постојао римокатолички храм. У периоду од 1803. до 1854. године у матичне књиге рођених уписано је 34 римокатоличке деце и двоје православних. У матичне књиге умрлих увођени су и војници гркокатоличке и римокатоличке вероисповести преминули у војној болници која је једном делу русинског краја у Шиду и дала име – Лазарет. Највећи проблем у генеалошком истраживању русинских породица јесу имена. То је свакако и моменат на који треба посебно обратити пажњу. Познато је да су Русини имали два до три облика имена, поготово ако су матичне књиге вођене на латинском језику, као што је то случај са Шидом. Тако је Јанко уписиван као Јоанес, Митро као Деметриус, Илија као Елиас итд. Честа је појава двојног имена код жена: Ана и Марија. Такође, веома често су у матичним књигама уписивани надимци уместо пуног имена. Пример тога су Ферко – Теодор, Хрица – Григорије (Грегор), Иља – Јелена /Јулиана итд.   

Списак русинских гркокатоличких породица у Шиду 1803–1930. године: Абођи, Андраш, Апро, Арво, Арновски, Балинт, Балог, Балтар, Баран, Барањи, Барна, Баћа, Бећар, Бења, Берег, Беркеш, Бернард, Бесермењи, Бики, Биреш, Бирчак, Бланар, Бобаљ, Боднар-Абођи, Боднар, Бођвански, Бошко, Бревак, Бубановић, Буила, Бурћак, Бућко, Вадаски, Валентир, Варга, Вашерхељи, Вереш, Виславски, Голуб, Хорњак, Гадњаи, Гарапић, Гаћа, Гвожђак, Глувња, Гнип, Говља, Гоља, Гоч, Губаш, Дајко, Данчо, Деметер, Ђуђар, Џуња, Ђитко, Дорокази, Дороцки, Дротар, Дуда, Дудаш, Дупаљ, Ђурањин, Еделински, Емеђи, Ербе, Ердељи, Есебе, Ждињак, Жмура, Жубрик, Журбеј, Захорјански, Зеди (Зејди), Илис (Илијаш), Илијаш, Јухас, Јаким (Јоаким), Јанко, Јарабек, Јашћур, Калај, Кањух, Капчар, Катрина, Катринчак, Кашовски, Кашћак, Кетелеш, Керестури, Кечкеш, Киш, Киш / Киш-рацик / Кишгергељ, Ковач, Кохут, Козак, Колбас, Колесар, Колошњаји, Контај, Костелник, Кошарко, Крајцар, Кулина, Кулић, Лабош, Лазор (Лацко), Левенски, Ленђер, Лозињак, Лукач, Маговац, Магоч, Мађар, Мајорош, Мајхер, Маљик, Мањко, Међеши, Миклош, Милаковић, Митров, Михњак, Молнар, Москаленко, Мохнацки, Мудри, Мученски, Нађ, Новта, Обровски, Олах, Олеар, Ондер, Орос, Паланчан, Пап, Папданко, Папуга, Парчетић, Пастовњицки, Пауловић, Пељха, Перунски, Петровић, Пиљар, Пљаскач, Поља, Пољак, Попроцки, Прегун, Провчи, Прокоп, Пушкаш, Рагаји, Радвањи, Рамач, Рац, Роман, Рошташ, Сабадош, Сабо (Сабол), Сајенковић, Сакач, Салак, Саламун, Салонски, Салонтај, Сегеди, Сејке, Секереш, Семан, Сивч, Сидор, Сич, Солњицки, Сорко, Тимко, Тиркајло, Торма, Угринчек, Ујфалуши, Фајфрић, Фаркаш, Фелди, Ферћак, Фирис, Хајдук, Хајнал, Харвилчак, Харди, Ханчовски, Херњак, Ходак, Хома, Хорњак, Хромиш, Цвердељ, Цирба, Чакан, Червењак, Чизмар, Чордаш, Чукрач, Шандор, Шљивак, Шпрох, Шустер, Шћурок.

Словачко евангеличко становништво

Почетком деветнаестог века у Шид се досељавају прве словачке породице. Године 1815. евидентиране су три породице: Поточник, Ваничек и Бајза. Према социјалној структури ове породице су припадале некој средњој имућној класи, пошто су чланови тих породица били трговци и занатлије. Готово све словачке породице у Шиду дошле су у тзв. другом таласу сеобе. То су породице чији су се преци прво доселили из Словачке у Бачку и Банат, а онда из тих крајева у Шид. Највећи број се досељава из Гложана, Бачког Петровца, Кисача, Селенче, Пивница и Ковачице. Историја словачке заједнице у Шиду може грубо да се подели на два периода: период од 1810. до 1860. године и од 1860. године до данас. Цео први период карактерише досељавање словачких породица римокатоличке вероисповести, а тек осамдесетих година 19. века досељава се већи број словачких породица евангеличке вероисповести. За Словаке досељене током првог периода карактеристична је асимилација са хрватским становништвом чему је допринела припадност римокатоличкој цркви у којој су богослужења била на хрватском језику. Због тога су се многе породице за кратко време почеле изјашњавати као хрватске. Такве су биле породице: Ходак, Ралбовски, Шафарик, Јарабек, Скленар, Валихора, Чеман, Швехла, Сафчак и друге.            

После 1860. године у Шид се махом досељавају словачке породице које своју егзистенцију траже у пољопривреди, али и надничарењу. Заједно са пољопривредницима долазе и имућније породице усмерене на занатство и трговину. Словачке породице се насељавају у Доњем шору (улице Николе Влашког и Саве Шумановића), у Жабњари (садашње улице Масарикова, Ђуре Даничића, Савска и део улице Алексе Шантића), на Лединама (садашње улице Филипа Вишњића и Васе Стајића) и у Маринцима (део садашње Улице Светог Саве од Улице Николе Влашког према Гибарцу, Улица Матије Гупца, Улица Иве Лоле Рибара, Улица Мичуринова, Улица Јозефа Марчока и Улица Августинчићева). Осамдесетих година деветнаестог века у Шиду већ живи скоро 300 Словака чиме су се створили услови за оснивање евангеличке парохије (до тада су припадали матичним црквама у Бингули и Сремској Митровици). Евангеличке матице за Шид воде се од 1895. године. У периоду од 1895. до 1930. године у Шиду је рођено 661 дете, а преминуло је 387 особа евангеличке вероисповести. 

Број деце уписане у матицу крштених 1897–1930. по породицама (породице са мање од 5 крштења нису наведене): Колар 57, Шустер 41, Хрчек 40, Хован 36, Чипкар 31, Ступавски 30, Кунчак 28, Мацко 28, Влчек 24, Попроцки 23, Чинчурак 21, Корчок 20, Олејар 19, Фаркаш 17, Пецник 15, Шпроцх 15, Дермишек 14, Херчек 14, Струхарик 14, Валент 14, Красник 13, Пекар 13, Захорец 13, Хлпка 12, Мендјан 12, Болехрадски 11, Хорват 11, Крнач 11, Тир 11, Жихлавски 11, Чани 10, Чобрда 10, Клучик 10, Крошлак 10, Кукучка 10, Ланг 10, Рошка 10, Судицки 10, Томан 10, Вереш 10, Андришка 9, Бузек 9, Ческо 9, Пажитнај 9, Урам 9, Бенка 8, Гајдош 8, Хемела 8, Мокош 8, Зварец 8, Боцко 7, Хофман 7, Колаја 7, Миглински 7, Влашки 7, Валихора 6.

Списак словачких евангеличких породица у Шиду до 1930. године: Андришка, Бабјак, Бацк, Бачек, Бајак, Балаж, Бањак, Беднар, Беговић, Белич, Бенко, Бења, Бесермени, Блуменшем, Боцко, Бохунка, Болф, Болехрадски, Ботјански, Бранхлер, Бухман, Буроња, Бузег, Валент, Валентик, Вебер, Вечера, Векаш, Вереш, Влашки, Влчек, Волар, Валихора, Вебер, Гајдош, Гајер, Галамбош, Гести, Голек, Грња, Динга, Дивјак, Древзовски, Дубовски, Дудок, Ђерчан, Ђурик, Жихлавски, Захорец, Зорјан, Зварец, Јакуш, Јано, Јаноп, Јаруш, Јованкович, Калман, Кана, Канцко, Кања, Касар, Клатик, Клучик, Кмињак, Колар, Корчок, Костелник, Коту, Ковач, Коза, Крч, Крижо, Крижов, Крнач, Кубица, Кукучка, Кунчак, Лацко, Ламош, Ланко, Ленхард, Ломиански, Лотз, Ловрић, Ложак, Лукач, Лукић, Мађар, Магловски, Мартинко, Маруковић, Матеидес, Матушка, Мелег, Мерник, Миглински, Михал, Миклович, Моханцки, Молчани, Морланг, Мравик, Миллер, Неј, Најдхофер, Нотдурфт, Олејар, Палеш, Паљуф, Пап, Папај, Павелка, Павлини, Павлис, Пажитнај, Пецник, Пешка, Појак, Попроцкј, Потфај, Пуканчик, Речник, Рикс, Рошко, Румпф, Сакал, Сакола, Сатмар, Шепхен, Сидоров, Симов, Струхарик, Ступавски, Судицки, Шкулец, Шмидт, Штуковски, Шустер, Швеплер, Ташки, Теплица, Тинес, Тир, Тома, Томан, Тополски, Тордај, Тотх, Туроци, Ухљар, Урам, Фабрици, Фаркаш, Филиповић, Форбри, Франка, Хемела, Хенге, Херчек, Хингел, Хнилица, Хофман, Хронец, Хлпка, Хован, Хрек, Хрицо, Целнер, Цибула, Цинкотски, Цупор, Цвијан, Чаки, Чањи, Чапела, Чешко, Чинчурак, Чипкар.

Први уписи у матицу крштених словачке евангеличке парохије у Шиду (1895–1897)

БИБЛИОГРАФИЈА

Р. Сремац, Е. Клајн, Јевреји у Шиду / Јewish People from Šid, Шид 2014.

Р. Сремац, Шид 1913: с куће на кућу, Шид 2014.

Р. Сремац, Православно становништво Шида до 1900. године, Шид 2015.

Р. Сремац, Четири приче о једној вароши и једном царству / Один городок и одно царство четыре рассказа, Шид 2016.

R. Sremac, Židovske obitelji u Iločkom rabinatu / Jewish Families in Rabbinate of Ilok, Ilok 2018.

R. Sremac, Руски фамелиї у Шидзе / Rusinske porodice u Šidu, Šid 2018.

R. Sremac, Matičné knihy Slovenskej evanjelickej a. v. cirkvi v Šíde / Matične knjige Slovačke evangeličke crkve augsburške veroispovesti u Šidu, Šid 2018.

R. Sremac, Die römisch-katholische Bevölkerung von Šid / Rimokatoličko stanovništvo Šida, Šid 2019.