АУТОРКА: Јелена Станковић

Апстракт:

Геноцидни терор над Јеврејима у окупираној Србији може се поделити у две фазе: прву фазу карактерише системско уништавање Јевреја – од почетка јула 1941. године до почетка децембра 1941. године. У другој фази извршено је интернирање и уништавање преосталих Јевреја (углавном жена и деце, јер је мушко јеврејско становништво у великом броју било већ погубљено) у Јеврејском логору Земунна Београдском сајмишту – од децембра 1941. године до средине 1942. године, када се гасе животи последњих јеврејских и ромских жртава. Овај рад је део теренског истраживања ауторке текста.

Кључне речи: Старо сајмиште, концентрациони логор, Други светски рат, култура сећања, споменици

Отишао сам на Сајмиште. На другој страни реке почивао је Београд. Није то, наравно, био исти град као онај у којег су некада гладно зурили логораши, али је ћутао на исти начин. А шта је могао да уради? И да ли бих и ја нешто урадио да сам био на њиховом месту?

Давид Албахари, Гец и Мајер

Сама помисао на постојање логора, концентрационих логора на тлу Србије, на моменте делује као нешто што се дешавало у белом свету, нешто што нас није дотакло. Ипак, реалност је мало другачија. Данас, Београд важи за град забаве, светла и културе. Некада, у срцу овог града налазио се логор Старо сајмиште, на обали Саве, наочиглед свих оних који су немо зурили у капије логора и оних који су жељно очекивали да их неко ослободи. Након што би стигла наредба да имају пар сати да спакују своје ствари и напусте домове, људи би тмурно излазили из својих кућа и одлазили у нови дом. Сиви дом. Крај реке коју не могу дотаћи, са људима који су подједнако криви јер су Јевреји, Роми или Срби. Иако није тајна да је овај логор постојао на обали реке Саве, и даље се не спомиње много. Тек понеко прозбори о тужној судбини логораша и на томе остане. А зграде тог логора неуморно зуре у људе покушавајући да кажу шта су виделе и колико је људских душа ту увенуло. Чекају да сване дан.

Ради гушења устанка у Србији, који је угрожавао виталне интересе на Југоистоку, немачки окупатор био је спреман на примену и најдрастичнијих геноцидних мера. Стога, доноси се одлука о формирању „сабирног логора”, који би изградила немачка Организација Тот, по типу немачких концентрационих логора. Првобитно место за изградњу логора била је Засавица покрај Саве, али због високог водостаја реке, изабрана је друга локација. С тим у вези, опуномоћени и командујући генерал у Србији, генерал Беме, 28. октобра 1941. године наредио је да се радови на изградњи логора у Засавици обуставе, и да се за те потребе оспособе изложбени павиљони на Београдском сајмишту, који је првобитно био намењен за смештај преосталих Јевреја ради решавања „коначног питања Јевреја” у Србији, а касније је логор добио другу намену.

Геноцидни терор над Јеврејима у окупираној Србији са пуно оправдања може се поделити у две фазе. Прву фазу карактерише уништавање (углавном после интернирања у логор на Аутокоманди у Београду, интернирано је углавном мушко становништво јеврејског порекла) – од почетка јула 1941. године до почетка децембра 1941. године. У другој фази извршено је интернирање и уништавање преосталих Јевреја (углавном жена и деце, јер је мушко јеврејско становништво у великом броју било већ погубљено) у Јеврејском логору Земунна Београдском сајмишту – од децембра 1941. године до средине 1942. године, када се гасе животи последњих јеврејских и ромских жртава (Кољанин 1992).

Одлука да се Београдски сајам оспособи за сабирни логор донета је 28. октобра 1941. године. Нацисти су за концентрационе логоре готово по правилу бирали усамљена места у близини великих градова (као што би првобитно био логор у Засавици). Чињеница да је за логор изабрано Београдско сајмиште које је било пред очима Београда може се објаснити журбом да се после поплаве Засавице пронађе објекат у коме може да стане велики број заточеника, а који се налази близу главних комуникација (Кољанин 1992). Уједно, формирање једног оваквог логора у срцу Београда значило је и подстицање „страха” од стране немачке управе међу српским становништвом. Након доношења одлуке о формирању логора, немачке војноокупационе власти у Србији су морале да се обрате за сагласност Независној Држави Хрватској, јер је њој простор Сајмишта, као и цели источни Срем, припао 10. октобра 1941. године.

Изградња прве фазе логора трајала је до 16. децембра 1941. године. Као и на изградњи неких других логора у окупираној Србији, на припреми Сајмишта за логор као радна снага коришћени су заточеници. Из групе преосталих јеврејских мушкараца из Топовских шупа, довођене су на рад групе од око 50 логораша. Поред постојеће ограде око Сајмишта, подигнута је још једна од бодљикаве жице висине око 2 метра. У павиљонима су озидане велике пећи које су се ретко користиле, а од дасака је направљено више редова лежајева (боксова) на три или четири нивоа. Логор је финансиран новцем од пљачке и продаје јеврејске имовине којим је располагао Штаб генералног опуномоћеника за привреду у Србији Франца Нојхаузена.

Интернирање Јевреја из Београда у Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin) почело је 8. децембра 1941. године. Дан раније је квинслиншка жандармерија издала позив да се Јевреји ујутро јаве у двориште Специјалне полиције за Јевреје у Улици Џорџа Вашингтона бр. 21. У позиву је наведено да могу понети само онолико пртљага колико могу да носе, и то за три дана. У периоду од 8. до 13. децембра у колонама на хладном времену је чекало на хиљаде жена и деце, који су транспортовани у логор на Сајмишту у камионима. По допремању у логор, јеврејске жене и деца смештани су у велике изложбене павиљоне, који су били крајње неприкладни за било какав боравак у њему, а нарочито за боравак старих и деце. Заточени Роми су смештени у други павиљон. Почетком јануара 1942. године логор Топовске шупе је престао да постоји, те су преостали мушкарци депортовани у логор на Сајмишту. У четвртом павиљону организована је логорска кухиња, а у павиљону Задужбина Николе Спасића почело је организовање апотеке и болнице. Турски павиљон био је купатило, а служио је и као мртвачница. Део овог павиљона је уређен као занатска радионица. Пет највећих логорских павиљона окруживало је Централну кулу у којој је била смештена управа логора. Логорска команда налазила се у малој згради крај улаза у логор. Поред интернираних Јевреја из Београда, у логор на Сајмишту допремани су заточеници из осталих логора у Србији (Кољанин 1992).

Према првим послератним сазнањима, у логору је страдало између 6000 и 7000 Јевреја. Полна и старосна структура заточеника може се видети у акту команданта логора, први пут 6. фебруара 1942. године, према којем је у логору било доста деце (1136 деце испод 16 година и 76 одојчади), као и одраслих Јевреја и Јеврејки. Из јеврејског логора Земун, ако изузмемо Роме, пуштено је укупно 60 особа, а остали су страдали углавном у гасним камионима или од последица пребијања (Кољанин 1992).

Живот заточеника у логору на Сајмишту био је регулисан строгим правилима о чијем спровођењу су се бринули сами заточеници, док су непосредну контролу кажњавања имали сами Немци. Веома важну функцију у логору имала је и логорска болница са апотеком, у којој је радио логорски лекар др Моша Алкалај, као и медицинска сестра Хилда Дојч, по чијим се честим дописима за допремање лекова види да болница није била најбоље снабдевена. Команду јеврејског логора сачињавали су командант Херберт Андорфер и подофицир Едгар Енге. Заточеници су смештени у највећем броју у трећем павиљону, који је убрзо био препуњен. Како је у овом павиљону површине 5000 m2 било смештено од 4500 до 5000 особа, произилази да је сваки заточеник имао 1 m2 површине. На скоро сваком дрвеном лежају било је по двоје, па и више заточеника. У лежајевима је било нешто сламе која се ретко мењала, а брзо се пунила вашима. У павиљонима је по целу ноћ горело јако електрично осветљење (Кољанин 1992). Можеш да замислиш ларму коју чини више од 5000 људи затворених у једној одаји, дању не чујеш сопствене речи, а ноћу имаш бесплатан (тј. не ипак бесплатан, јер те стаје сна) оркестар плача деце, хркања, кашљања и осталих тонова – из писма Хилде Дојч. Хране је у логору било веома мало, грејање готово да није радило зими, а сваки погрешан корак логораша кажњаван је најстроже. Живот у јеврејском логору текао је строго утврђеним ритмом. Устајало се у пет сати ујутро на звук трубе. Потом би стражари све заточенике истерали напољу, ради „ветрења павиљона”. Затим је долазио командант Андорфер и вршио строги преглед – смотру. Лежање дању је било строго забрањено. Заточеницима је углавном дељен доручак, и ручак који би често стизао као вечера, а понекад би и он изостао. Потхрањеност, поред разних болести које су се шириле у логору, била је веома честа. О томе сведочи и један допис из 1941. године упућен из логора на Сајмишту где се наводи да се у логору на Сајмишту дневно испоручивало 30 литара млека. У логору се налазило 76 одојчади. Када се срачуна, дневно би свако дете добило 0,394 литре млека. Ако узмемо у обзир да је шестомесечној беби потребно 200–220 грама млека по оброку, који се даје три до четири пута дневно, јасно је да су деца била константно гладна. А да не наглашавамо да је било дана када млеко уопште није било испоручивано.

Заправо, терор је у логорима вршен не само над телима логораша, већ и над њиховим душевним стањем, изазивањем осећаја немоћи и потиштености до коначног губитка идентитета. Највеће последице трпео је управо њихов стомак који се услед недостатка хране могао борити само са непријатним осећајем у свом желуцу јер ништа друго није могло бити промењено. Бројни заточеници умирали су од последица глади или батинања које је било свакодневно у логору. Једино су тежи живот од Јевреја имали Роми, који су били смештени у једном павиљону и имали само један оброк дневно. У логору је било око 600 Рома, а највише их је умирало од последица смрзавања или исцрпљености у току ноћи. Последње групе Јевреја из логора на Сајмишту угушене су у гасном камиону („Душегупка”) крајем маја 1942. године и сахрањене у Јајинцима о којима ће бити више речи у даљем тексту. Те године овај логор престаје да постоји под овим именом и добија нову намену и име – „Прихватни логор Земун”.

Део комплекса логора на Старом сајмишту (Фото: Јелена Станковић, 2019.)

Неуспеси рата на Истоку за Немачку доносе нову политику, па се самим тим све према заточеницима у концентрационим логорима мења. Док је политика немачке окупаторске моћи првенствено значила уништавање Јевреја, Рома и политичких непријатеља, од 1942. године долази до потребе за радном снагом, тако да је доста заточеника из логора у Србији транспортовано у логоре Трећег рајха. Војне операције, нарочито у западној Босни, нису за све учеснике имале исти циљ. Немцима су оне биле нужне ради пацификације и обезбеђивања економских и стратешких интереса. Током пролећа и лета 1942. године, које уједно представљају и најмучније године за заробљенике у концентрационим логорима у Србији и НДХ, ови логори послужили су за прихватање и упућивање на принудни рад и то управо преко логора на Старом сајмишту. Немачка Врховна команда сагласила се крајем марта 1942. године са предлогом заповедника Југоистока и командујућег генерала у Србији да се „устаници заробљени у српском простору” уколико не морају бити стрељани због учешћа у борби „употребе на градилиштима у северној Скандинавији под најтежим условима”. Доста заточеника је у том периоду допремано из логора на територији НДХ, у најгорим могућим условима, те неки нису били способни за рад, што је у одређеном тренутку код заповедајућег команданта логора А. Мајснера изазвало незадовољство. Интернирање водећих непријатеља наставило се приликом већих војних акција или полицијских снага у Србији, где би ухапшени после кратког или дужег испитивања бивали упућивани у прихватни логор, ради даље ликвидације или интернације у Трећи рајх. Команда прихватног логора Земун била је извршни орган Гестапоа у окупираној Србији са јасно прецизним задацима и овлашћењима.

Централна кула (Фото: Јелена Станковић, 2019.)

Први командант Прихватног логора Земун био је СС капетан Форстер, који је на дужност ступио крајем априла 1942. године. Све време док је био на дужности команданта активно је учествовао у злостављању заточеника, а понекад их је и сам убијао пиштољем. Након што је откривено да је злоупотребио свој положај, на кратко га мења некадашњи командант Јеврејског логора Земун, али не задуго, те на његов положај долази командант Мајнеке, о којем се зна веома мало. У то време, прилике у логору су биле знатно другачије, тачније погодније. Заточеника је било мање, а хране наравно више за остале, те је овај капетан остао познат заточеницима као кудикамо „хуманији”. Ипак, мучења и терор извршавали су потчињени СС подофицири који нису бирали начин и средство кажњавања. Старешина логора руководио је постројавањем и пребројавањем заточеника (Appel) ујутро и увече на зборишту пред Централном кулом, примао извештаје о бројном стању и предавао рапорт команданту. Под командном старешином били су и предводници радних група, командири чета и логорски полицајци. Њихова основна дужност била је одржавање дисциплине и сталног страха међу заточеницима, помоћу најсуровијих метода. Најчешће ради очувања сопственог живота, ови заточеници постајали су мучитељи својих дугогодишњих другова, а бројни међу њима стекли су неславну славу убица због чега су награђивани од стране Команде логора. Са белом траком око рукава на којој је био натпис „Polizei”, наоружани дрвеним палицама (батином), логорски полицајци били су дужни да, увече, Немцима покажу своје батине распуцале од батинања заточеника. Ове палице, као и друге предмете мучења, правили су сами заточеници (Кољанин 1992).

Поступак са заточеницима, као и цео логорски режим, састојао се од сталног понижавања и дехуманизовања. После уласка у логор, заточенике су шишали до главе, туширали час хладном, час врелом водом. При доласку у павиљон, заточеници су уз батинање постројавани. Након доручка, уследило би постројавање и одређивање дужности чете у којој су заточеници били расподељени, те су одлазили на рад унутар логора или ван њега, а над физички слабијима се изводио егзерцир батинањем, односно мучење физичким вежбама (један од начина је копање беспотребних рупа на једном крају логора и затрпавање земљом из ископане рупе на другом крају логора или сакупљање каменчића одређене величине да би их после разбацали итд). Заточеник је у логору деперсонализован: био је само део веће групе и готово све његове активности су биле групне. Свако ко је носио батину, могао је да је употреби за кажњавање заточеника, није морао никоме да се правда, а заточеник није имао коме да се жали. Одузимање идентитета жртвама била је основна намера у логору на Сајмишту. Као основно средство уништавања поред батине коришћена је глад, која је унаказила људе, а њиховим поступцима управљао је инстикт самоодржања.

Основна намена логорске болничке службе била је, без сумње, да пружи само најосновнију медицинску помоћ, да спречи епидемије већих размера, као и да омогући упућивање већег броја људи на присилан рад. У болници логора на Сајмишту најбоље су се виделе последице логорског режима. Глад је изазивала малаксалост, отупелост, успорено реаговање, неспособност за рад и разне болести, а све је то било логорским припадницима унутрашњег обезбеђења повод за убијање. У неким записима из 1942. године наводи се да у логору умре и до сто особа дневно. Постојао је и посебни термин за узрок смрти заточеника у њиховим болничким картонима, под називом „Inanitio”, што је у преводу значило изгладњивање до смрти.

Логорска кухиња служила је за исхрану логораша коју су они можда и најмање користили. Оброци за Немце правили су се у посебној кухињи у логору. Неколицина заточеника била је задужена за спаривање обуће и сортирање одеће убијених Јевреја. Заточеници су ово радили готово голи, како не би узимали драгоцености и новац који би пронашли у одећи Јевреја. Поред тога, неки од заточеника у радионичарском делу логора су израђивали намештај за неке од потреба припадника логора.

Не треба посебно напомињати да је овај логор све време функционисао у сарадњи са управом у НДХ. Почетком априла из логора у НДХ пристигле су у логор прве групе заточеника, а уједно су пристизале и групе заточеника из Србије. Велики број заточеника доведених у Прихватни логор Земун доспео је након операције на Козари у Босни, приликом које је у логор доспело око 8.831 заточеника. Највећи број заточеника доведених у логор у току 1942. године био је из НДХ, укупно 13.734 (82,7%) и 2879 (17,3%) из окупиране Србије (Кољанин 1992). Закључујемо да је велики део заточеника у логору био жртва геноцидног терора над Србима, а мањи број припао је заточеним партизанима и другим политичким противницима.

Прве групе заточеника логора на Сајмишту, током маја 1942. године, одвођене су на присилни рад у Норвешку. Крајем августа 1942. године, део заточеника одведен је у оближњи логор Организације Тот, одакле су упућивани у разне логоре. Од друге половине 1942. године, заточеници су упућивани у КЛ Матхаузен, а од средине децембра почиње спровођење у логор на Бањици ради стрељања за одмазду. Као и сваки концентрациони логор, и овај логор имао је своје „филијале” које су додатно депортовале и интернирале заточенике. За логор на Сајмишту то су били логор Организације Тот као и логор на Острвачкој ади. Крајем 1942. године и током 1943. године настављено је интернирање заточеника како са територије Србије тако и са територије НДХ у логор на Сајмишту.

Споменик жртвама страдалим у логору на Старом сајмишту као и жртвама усташког логора Јасеновац (Јелена Станковић, 2019.)

Захтевајући распуштање Прихватног логора Земун, Нојбахер је намеравао да како српској јавности, тако и српској квинслиншкој влади пружи очигледан доказ о радикалној промени немачке политике. Уклањање логора на Сајмишту, једног од симбола нацистичке окупационе власи, требало је повољно да делује на расположење народа, чиме би се ојачала квинслиншка управа. Преношењем управљања Прихватним логором Земун – са Химлеровог опуномоћеника за Србију на његовог опонумоћеника за Хрватску – логор је формално постао део немачке репресивне мреже у НДХ, којој је, током 1943. године све више и припадао. Предавање логора на Сајмишту хрватској полицији сигурно је убрзано и савезничким бомбардовањем 17. априла 1944. године, када је страдао већи број заточеника, док је део логорских зграда оштећен. Тада, 17. маја 1944. године, хрватска полиција преузима под своју управу Сабирни логор Земун, те логор постаје део усташких логора терора (Кољанин 1992).

У периоду од почетка 1943. до распуштања логора, у другој половини 1944. године према свим доступним изворима, у Прихватни логор Земун доведено је укупно 15.359 заточеника. Прихватни логор Земун распуштен је у другој половини јула 1944. године, најкасније до 24. јула, а преостали заточеници упућени су на принудни рад у Рајх или у друге усташке логоре (Кољанин 1992).

У јуну 1959. године утврђено је да је логор Сајмиште по броју људи који су кроз њега прошли био највећи нацистички логор на подручју Србије (Пинтар и Игњатовић 2008, 95–112). Иако је период од 1949. до 1960. године упамћен као период заборава, 1974. године откривена је прва спомен-плоча посвећена логорашима на Сајмишту. Ипак, и тада се није радило на меморијализацији Сајмишта као значајног места страдања у централној Србији. На савској обали, у близини самог логора, 1995. године подигнут је споменик жртвама страдалим у логору на Старом сајмишту као и жртвама усташког логора Јасеновац (Бајфорд 2011).

БИБЛИОГРАФИЈА

Албахари, Д. (2008). Гец и Мајер. Београд: Стубови културе.

Бајфорд, Ј. (2011). Старо Сајмиште – Место сећања, заборава и спорења. Београд: Београдски центар за људска права.

Груден, И., Озимић, О. (2017). Нишки Јевреји у логору Сајмиште. Ниш: Народни музеј Ниш.

Кољанин, М. (1992). Немачки логор на Београдском сајмишту 1941–1944. Београд: Институт за савремену историју.