• Arhiv Vojvodine
  • Arhiv Vojvodine

Путујуће позориште Шопаловић – у Амфитеатру Архива Војводине

on .

Прва група театра младих Мишоловка „Путујуће позориште Шопаловић“ по тексту Љубомира Симовића

У недељу 14. јуна 2020. године Прва група театра младих „Мишоловкаˮ одиграла је премијеру представе „Путујуће позориште Шопаловићˮ по тексту Љубомира Симовића. Представа се игра и у понедељак 15. јуна, али су места већ попуњена.

У представи играју: Матеја Карделис, Данијела Трифковић, Теодора Вукша, Михаило Вучевић, Снежана Виријевић, Павле Хрнчић, Марко Глишић, Хелена Будимир, Јован Кокотовић, Емилија Васовић, Едвард Јан Јандрић, Софија Скенџић, Василије Зечевић, Милана Ћато, Инес Котхаи и Петра Протић.

Режија: Ибро Сакић и Јелена Здравковић.

Драмски педагог Ибро Сакић на изузетан и врло креативан начин повезује младе људе са институцијама културе Града Новог Сада.

⇒ О "ПУТУЈУЋЕМ ПОЗОРИШТУ ШОПАЛОВИЋ"

О "ПУТУЈУЋЕМ ПОЗОРИШТУ ШОПАЛОВИЋ"

Kао све добре драме, Путујуће позориште Шопаловиц почиње више него једноставно. Једног летњег дана у Ужице долази позоришна трупа која се спрема да игра Шилерове “Разбојнике” . Насред Ракијске пијаце глумци изводе једну сцену из комада. Том сценом би желели да изазову интересовање за представу. Нажалост, тренутак који су изабрали не може бити непогоднији: Ужице је окупирано, вешања и стрељања су постала део свакодневице, град је пун избеглица из Босне, људи који су се спасли од усташа, а позориште и глума су у свести обичних грађана, становника провинцијског градића, нешто сасвим недолично и у мирна, а камоли ратна времена. У таквој атмосфери сцена из “Разбојника” делује сасвим неприкладно, и револтирани грађани не штеде речи погрде за глумце који су дошли да играју своју представу, не обазирући се на њихове невоље. Ствари почињу да се компликују када Милун, поднаредник градске страже, ухапси глумце и одведе их у Предстојништво полиције. Посреди је, разуме се, неспоразум: он је човек без минимума позоришног образовања, који не схвата разлику између позоришта и живота. За њега је дрвени мач из реквизите – хладно оружје, а то што глумци у комаду играју лица са именима различитим од њихових правих – лажно је представљање. Да ствари буду горе, најбољи глумац из трупе, Филип Трнавац, толико је занесен позориштем да га све што се око њега збива само подсећа на ситуације и из комада у којима је играо. То збуњује примитивног поднаредника и изазива његов бес. И – драма почиње!

На једној страни посматрамо глумце, затворене у свет своје уметности, од које некад не виде стварност, јер сматрају да је уметност нешто што је важније од обичних животних неприлика. Они живе “ мимо света” , “цео живот проведу као на лађи”, и не смета им ни то што им на сцену, како каже Мајцен, који их саслушава, “пада сенка вешала”. На другој страни су су грађани Ужица, пођеднако затворени у муке свог стварног живота и у стварну драму која започиње. То су два света која немају никаквог разумевања један за другог, али која су се ођедном нашла крајње заоштрено суочена. Између њих покушава да посредује Симка, млада удовица артиљеријског мајора, која има некакав минимум позоришног образовања, и помало чезне за тим светом нестварне и прозрачне лепоте. И уместо позоришне представе, у којој су глумци учесници, а грађани гледаоци, ми ћемо видети “крваво позориште” окупацијске стварности, где су глумци најпре гледаоци, затим и учесници. Симовић је успео да позориште и живот преплете на неколико начина.

Василије Шопаловић и Јелисавета Протић су путујући глумци чије су најбоље године прошле, али они играју и за време окупације исто онако као што пекари и даље пеку хлеб, а воденичари мељу брашно. Они немају други начин да зараде за хлеб. За њих је позориште – позориште, а живот је живот, и једно нема везе с другим. Под притиском окупације, они ће се лако одрећи позоришта и прогласити га за привид и лаж. Софија Суботић, глумица у љубичастом, у глумачком занату је почетница. Kод ње је однос између позоришта и живота сложенији. Њена лепота опчињава мушкарце. Опчињен је и батинаш, Дробац, полуљудско, полуживотињско створење, специјалиста за мучење. Она не пропушта ниједну прилику за пливање. Дробац је прати, са јасним намерама, које би и остварио да се она у једном тренутку није сетила текста траварке из драме “Прогнани краљ”. Дробац је сишао с планине, из Сињевца, где је живео са козама и травама, а разговор о лековитим и другим својствима трава буди у његовој замраченој свести најдубље емоције, људскост. Он постаје људско биће и одлази, са волујском жилом, оруђем свог заната у једној, и струком траве која лечи вид, у другој руци. За разлику од Василија и Јелисавете који се, под притиском стварности, одричу уметности, Софија се, под притиском стварности, обраћа уметности, и успева не само да се спасе од стварности већ и да је преобрази, као у бајци “Лепотица и звер”. Сцена измешу Софије и Дропца одиграва се у ноћи пуној месечине, на обали реке. Ово је готово сцена из бајке, у којој се ствари неочекивано и необично преображавају.… Млади глумац Филип Трнавац све до девете сцене је само занесењак и сметењак који је читаву трупу доводио у неприлике, јер је његово неразликовање позоришта од живота и глумца од улоге коју игра разгневило поднаредника Милуна и одвело их на саслушање у полицију. Друга неугодна ситуација у коју доводи трупу је у Симкиној кући, када га печена бундева, коју Симка понуди, подсети на комедију “Последње лето” у којој јунак пребацује домаћици Симони неукусан ручак и неуредну кућу. За све, Филип има неку врсту “позоришног лудила”, “није сасвим читав”, а чак и Василије му у једном тренутку каже да више не зна ко је, и да би требало да разликује улоге које игра од стварног живота. Изношење лешева окружног начелника Домазета и Анђе Kарамарковић из куће њега подсећа на изношење лешева Егиста и Kлитемнестре из Еурипидове "Електре", и полицајци га убијају мислећи да признаје своју стварну кривицу, док он изговара текст из Електре. Њега је, како и Софија констатује, убило позориште, јер није знао коју улогу игра ни у којој је представи. Филип постаје спаситељ који спасава, можда и не знајући да спасава, али чији поступак остаје за све загонетан и двослмислен. Он ће остати тајна, на исти начин на који ће за Софију и остале глумце, остати тајна да се Дробац, после разговора са њом, обесио волујском жилом, са струком видове траве у руци. Скојевац Секула, ухапшен под сумњом да је атентатор, биће пуштен из затвора, пошто је “прави” убица откривен.

У последњој сцени глумци одлазе из Ужица, и поново су само путујући глумци који лутају из места у место са шареном лажом своје уметности. Све је као што је и било, само што нема Филипа, а Софија је остала без косе (разгневљени грађани, мислећи да је Дропчева љубавница, ошишали су је, али је она после узела перику и – ствари су дошле на своје место). Глумци неће чути Симкине речи – да се Дробац обесио о волујску жилу и да је у руци имао видову траву. Сигурно и неусиљено, “ Путујуће позориште Шопаловић” креће се од крајњег реализма ка песничкој визији, и готово не примећујемо тренутак у коме се драмском писцу придружио песник. Са топографском прецизношћу коју само код романсијера налазимо, драма је смештена у један град, и ко познаје Ужице може се прошетати њиме заједно са јунацима комада. Предмети из свакодневног живота: Гинино корито, Благојева флаша, Дропчева жила, Софијина коса, исто се тако неприметно претварају у симболе. Најзад, крвав траг који за собом оставља Дробац, а затим, после шишања Софије – Благоје, који је први што се каменом бацио на блудницу, делује до краја уверљиво, као песничка слика која је истовремено и један прави и снажан драмски обрт, у коме нам збивања откривају свој најдубљи смисао. Пут од реалистичке опипљивости до песничке слике налазимо и у језику ове драме. Иако је писана у прози, у ритму ове драме осећамо дисање стиха, а проза се згушњава у стихове у изузетним и кључним тренуцима (на врхунцу драме, Филип говори Орестов монолог из Еурипидове "Електре"; Гина ће, кад сазна да јој је син ухапшен и да може пасти у Дропчеве руке, рећи: “Kако могу да кажем да га познајем, кад муку којом га муче не познајем?”, и те се речи утискују у нашу свест као стихови; и Дробац ће своје језиве вештине описивати стиховима. Kао што се у драми уметност и живот поистовећују на двема крајње удаљеним тачкама, тако се и проза улива у стих на двема крајње удаљеним тачкама људског искуства: на најстрашнијем дну, и на највишим висинама.

Јован Христић

0
0
0
s2sdefault

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail:Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.