2012. – Промоција вишејезичног речника за архивисте
У Архиву Војводине је представљен (15. октобра 2012) Речник, у издању Друштва архивских радника Војводине, Нови Сад, 2012, стр. 412
Приредили: Зоран Стевановић, Дејан Јакшић, Сара Самарџић, Розалија Нађ и Зорица Мандић
Приручни вишејезични речник за архивисте
Речник за обраду старе архивске грађе на латинском, немачком и мађарском језику која се чува у архивима у АП Војводини
О књизи су говорили:
Зоран Стевановић, архивиста, уредник и коаутор Речника
Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу и јавно информисање
Мр Дејан Јакшић, виши архивиста, коаутор Речника
Весна Башић, архивиста, лектор Речника
Јован Валрабенштајн, виши архивиста, рецензент Речника
Уз пратећу видео презентацију говорило се о историјском и језичком аспекту старе архивске грађе, из које је прикупљен лексички материјал за Речник, као и о начину припреме Речника и његовом значају за архивистику, лексикографију и српску културу.
Зоран Стевановић је истакао: „да је Приручни вишејезични речник за архивисте у издању Друштва архивских радника Војводине најбољи речник овог типа у целокупној досадашњој српској архивистици и лексикографији. Боље речено, он је први и једини Речник ове врсте код нас.” Такође, нагласио је да су у Речнику сабрана искуства свих архивиста који су протеклих 50 година, у архивима у Војводини, радили на обради старе архивске грађе. Зоран Стевановић је уједно позвао све сараднике на припреми Речника, а и остале заинтересоване, на даљу сарадњу у припреми другог, исправљеног и допуњеног издања.
Милан Мицић је изнео све похвале и честитке приређивачима и издавачу Приручног вишејезичног речника за архивисте, који су после две године напорног рада довршили овај специјализовани Речник. Он је говорио и о томе да Речник представља јединствени пројекат од посебног значаја за српску културу. Нагласио је, такође, да ће Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање увек подржавати овакве и сличне идеје које доприносе развоју и унапређењу струке.
Мр Дејан Јакшић је из историјског угла говорио о старој архивској грађи. Он је извршио периодизацију говорећи да је латински језик доминирао у управи од средњег века до тридесетих година XIX века, када до 1848. године примат преузео мађарски језик. Мађарски је био доминантан и у периоду од 1861–1918. године. Немачки језик је био узваничнојупотреби за време цара Јосифа II (1786–1790) и у периоду Српске Војводине. Такође, у току свих ових периода, био је језик засебне војне администрације.
Весна Башић сеобратилапублици поетски надахнутим, али ипак научно утемељеним излагањем. На тај начин она је опојмила рад архивиста: „Архивисти имају мотив крпљења ’овешталих рупа раздаљине‛, уз примену ’умне игле превода‛. То је својеврстан, деликатан занат, и то тежак. Уз то су, вођени бригом, да им синтакса аналитичких описа предмета, не добије примесе личног ’стила‛ и особина језика са којег се преводи, већ језичких норми српског еквивалента.” У сличном тону Весна Башић дала је следећу оцену: „Приручни вишејезични речник за архивисте јединствена је слагалица знања и умећа, искуства и љубави за свој посао, у коју су се улиле цедуљице обрађивача архивске грађе током протеклих деценија. Честитајући од срца генерацији архивиста која је ово спровела у дело, која није сакрила своје опекотине и није препустила проблем другима, сетили смо се и старијих колега, и њихове прве, узоране бразде, која ево богато плодоноси. Праву добробит овог прегнућа осетиће они који долазе.”
Јован Валрабенштајн јепоказао на делу шта значе вишедеценијско искуство и непроцењиво знање у струци. Са неколико примера прецизно је предочио окупљенима све тешкоће обраде старе архивске грађе и значајну улогу Речника у овом послу. Јован Валрабенштајн је резимирао излагања претходних говорника дајући целокупном представљању књиге потребну дозу јасности, али и пријемчивости за публику. То је у његовом говору текло потпуно спонтано и деловало је потпуно једноставно, иако је он мислио другачије: „Посебна је част, али и тешкоћа говорити о нечему потпуно новом у струци где је готово све старо.” Ипак, његово излагање није било формално, већ је својом непосредношћу и духовитошћу одушевио публику. Сплет искуства, енциклопедијског знања и обавезна (очекивана) Јоцина довитљивост и иронија, измамили су осмехе и симпатије код свих присутних.
Представљање књиге је завршено дружењем и неформалним разговором колега.
