• Arhiv Vojvodine
  • Arhiv Vojvodine

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА

on .

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА „Академије” И „Био-библиографија Бошка И. Бојовића 1987–2020”

Данас 5. септембра 2021. године у Архиву Војводине представљена су
два нова издања Архива Војводине 

Бошко И. Бојовић, Академије. Академске елите на фону европских противуречности

и

Добрило Аранитовић, Биоблиографија Бошка И. Бојовића 1987–2020.

 

Помоћник директора Архива Војводине Кристијан Обшуст обратио се присутнима и поздравио госте Архива Војводине.

О књигама су говорили:

  • Добрило Аранитовић, аутор
  • Проф. др Вељко Ђурић
  • Зоран Стевановић, у име Весне Башић
  • Проф. др Бошко Бојовић, аутор

Уредник обе књиге које смо данас представили била је Весна Башић, архивски саветник у Архиву Војводине. Будући да није била у могућности да присуствује данашњој промоцији, наш колега Зоран Стевановић, виши архивист, прочитао је њене уредничке напомене и утиске о књигама.


ПОХВАЛА ПОЛИХИСТОРУ*

 
   Даме и господо,

   Припала ми је ретка част да се као библиограф бавим научним и књижевном делом професора Бошка Бојовића и да у том својству данас кажем коју реч у Архиву Војводине, у чијем репрезентативном издању је угледало светло дана, ово његово најновије двокњижје. Већ на почетку, треба да пребродим тешкоћу пошто је госпођа Весна Башић, уредница овог двокњижја, рекла толико лепих речи о књизи чији сам приређивач, да је ово моје оглашавање скоро и сувишно. Самим тим што је она, са својственом јој стручношћу и посвећеношћу, много допринела не само као уредник, већ и као лектор, коректор, ликовни креатор корица и функционално и промишљено распоредила богат илустративни материјал.

   Додуше, није ни прикладно да библиограф оцењује свој истраживачки учинак, то је посао корисника овакве врсте приручника који мора да представља што садржајнији и што прегледнији попис свих референци уденутих у склоп одабраних поглавља. Истина је целина, каже умни Хегел, па једна биобиблиографија треба да омогући да се из ње ишчитава целина дела једног аутора у плодном укрштају података о том делу, одзива на то дело уз поуздану научну апаратуру. Дакле, кроз призму хронолошки изложене животне и радне путање и њене научне рецепције.

   Изабрани модел биобилиографског посла сличан је макети коју израђује неимар кад жели да подигне грађевину, а која представља њену „пресликану варијанту”. Међутим, макета није замена за саму грађевину. Тако биобиблиографска грађа размештена иза корица ове књиге стопимице прати научноистраживачки учинак аутора, уваженог професора Бошка И. Бојовића, разноликост и богатство тема којима се бавио као истински полихистор. Тај учинак се може најплодније ишчитавати управо у оном кључу који нам пружа уважени академик Љубомир Максимовић у предговору за ову књигу. Тај кључ се може појмити као својеврсни координатни систем чију вертикалу, по његовим речима, чини „дубина знања и оштрина расуђивања”, а хоризонталу „ширина немирног духа” која му омогућује да се „суверено креће у областима као што су: јужнословенске земље у средњем веку, владарска идеологија у српском средњем веку, турско-дубровачки односи у 15–16. веку у ферманима отоманских султана на старосрпском језику, Српска православна црква у средњем веку и у време турских власти, хетеродоксна идеологија у јужнословенским земљама: молдовлашке повеље Хиландарског архива, Косово и Метохија од 11. до 17. века, епска поезија и херојска етика у историји јужнословенских народа, историја земаља Југоисточне Европе, историја Југославије у форми публицистичких радова.” (стр. 8).

   Након овог подужег цитата, који нам дочарава тематску разуђеност и мултидисциплинарност Бојовићевог дела, треба имати у виду да је оно осим на нашем језику публиковано и на пет страних језика од чега скоро половина свих библиографских јединица на француском језику. Не смећући с ума ни његов педагошки, менторски, уређивачки и приређивачки рад, све то, уз његов јавни и публицистички ангажман, не сме да заклони превођење са старосрпског на француски језик, а нарочито чињеницу да је, на пример, Натпис на Косовском стубу и Слово љубве Деспота Стефана, први пут његово перо исписало на француском језику.

   Само овлашни осврт на наслове и поднаслове појединих књига и студија изашлих испод пера професора Бојовића указује да овај полихистор од формата прекорачује границе појединих дисциплина и да није довољно бити само историчар, истакнути медиевиста, већ и социолог, филозоф, историчар идеја и идеологија, књижевни историчар и културолог: Историја и есхатологија, Византијски свет, Краљевство и светост, политичка филозофија средњовековне Србије, Косово и Метохија, етничко насиље у служби великих сила, Доминација лажне свести итд. А  све то изложено једрим стилом и језиком који не одступа по својој прецизности и елеганцији од стила и језика његових професора и ментора, како их њихов аутор назива у књизи Академије о којој ће данас бити речи.

   Нека ми на крају буде дозвољено да ипак издвојим три наслова књига из професорове библиографије: књигу Јелена Шаулић Бојовић, учитељица и ратник, два издања, Бошко Илијин Бојовић и Археологија једне мисли Илије Бојовића објављене на француском језику 2008. године.

   Кад вам се пружи прилика те вас пут нанесе кроз Пљевља, завичајни град овог библиографа, већ на почетку с леве стране на старом варошком гробљу дочекаће вас спомен-обележје на коме је скоро у природној величини пресликана аутентична слика младе учитељице Јелене Шаулић, у комитском оделу, са пушком брзометком у рукама, са укрштеним фишеклијама. Као двадесетогодишњакиња ђачки дневник је заменила пушком најпре у Топличком устанку, а након његовог гушења, у завичају свог оца свештеника Петра у дурмиторским врлетима и клисурама реке Таре. Била је у комитској чети коју је предводио Бошко Бојовић, њен будући муж, деда и имењак аутора овог двокњижја о коме разговарамо. Сурови услови комитског живота, непрестане борбе најпре с бугарским, а касније аустроугарским окупатором пуне две године, нарушили су здравље ове дурмиторске лепотице која је преминула у двадесет петој години живота, 1921. године. И била ожаљена и опевана у песмама као највећа српска јунакиња свога доба. Њен син Илија, оно И. са тачком у наслову ове биобиблиографије – како би епски песник рекао „нејако чедо у колевци” – након смрти мајке Јелене, стасао је у врсног интелектуалца чију је линију непатвореног родољубља наставио ево и његов син јединац. Речено без имало патетике, ту линију можемо следити и у научном и књижевном делу Бошка Илијиног Бојовића који није заборавио свој завичај и своје претке, који својим делом пружа пример борбе за истину о прошлости, садашњости и будућности свога народа и како се узгаја аутентична култура сећања.

Добрило Аранитовић

*Реч на промоцији књиге Биобиблиографија Бошка И. Бојовића, 1987–2020.
одржане у Архиву Војводине, 5. октобра 2021. године.

0
0
0
s2sdefault

Контакт подаци

Адреса: Жарка Васиљевића 2A,
21101 Нови Сад
Тел.: +381 21 4891 800
Факс: +381 21 522 332
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Захтеви странака:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Сала за истраживаче:
E-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.