Дигитална изложба
Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861)
Представљено у Tемишвару – Владичански двор, 17. новембар 2016. године
Аутор: Зоран Стевановић, виши архивист у Архиву Војводине
Уредник: Весна Башић, архивски саветник
Реч на отварању изложбе
Поштовани…
Својевремено је Јаков Игњатовић написао да се нада да ће доћи доба „када ће се потомци опет сећати својих учитеља, и чуваће спомен њихов као скупоцени аманет”.
Међу такве заслужне, врле делатнике у проучавању српске културе, и историографије, која се заснива на откривању и објављивању изворних докумената, спада господин Стеван Бугарски, истраживач и историк високог реда, зналац, на кога се могу односити и ове речи Јакова Игњатовића: „Који своме роду ма у чем добра чини, тај је велик човек”.
Када је 2014. године био гост Архива Војводине у Новом Саду, на свечаном отварању изложбе поводом 165 година од оснивања Војводства Србије и Тамишког Баната, родила се идеја да изложбу представимо и у Темишвару. И, ево нас међу вама, на изузетно важној манифестацији „Дани српске културе у Темишвару” чији су организатори Савез Срба у Румунији, Генерални конзулат Републике Србије у Темишвару и Српска православна Епархија темишварска.
Архивска грађа веродостојно сведочи о прошлим догађајима, људима и збивањима, пружајући нам могућност да повезујући садашњост са оним што јој је претходило, боље разумевамо савремено време, и будуће историјске токове. Стога је потребно напомињати, али не само у овим узвишеним поводима колико је важно и неопходно откривање и објављивање изворних докумената. Изложба која је пред вама, пример је како се проучавају, припремају и објављују истине које су сачуване у грађи и како се проницљивим ишчитавањем откривају многи скривени фрагменти, који у зналачкој интерпретацији бришу варљиве границе времена.
Северни крак временског и духовног лука Српства – од Свете Горе до Сентандреје – почео се уобличавати још у XI веку, укључивањем Срба у политички живот ондашње Европе. Немањићи су XIII век обележили успешним дипломатским мисијама Стефана Првовенчаног у ширењу православља, делима Светог Саве, задужбинама градитеља манастира северно од Дунава: Ковиља и Месића, Златице и Базјаша. Уследили су векови експанзије Турака ка северу Балкана, померање српског становништва и према Банату, изложеном деобама властелинских поседа Мрњавчевића, Лазаревића, Бранковића, Јакшића, док је родоблажени Стефан Лазаревић постојано тражио ослонац у хришћанској Европи и Угарској.
Након аустро-турских ратова почетком XVIII века, Велика сеоба Срба ширила се и ка Тамишком Банату и Поморишју, где је била једна од источних аустријских одбрамбених војних граница. Године 1736, у Будиму, мучењем на точку, убијен је Пера Јовановић – Сегединац, пуковник Поморишке крајине, вођа српских устаника у Аустрији. Подвиг овог српског јунака (рођеног у месту Pécska 1655) трајно је сачуван у драми Пера Сегединац Лазе Костића.
Војне границе су, међутим, убрзо укинуте, изазивајући протестно исељавање Срба у царску Русију, литерарно приказано у Сеобама Милоша Црњанског. Ово је роман о физичким, али и метафизичким сеобама, о страдању националног бића, о просторима људске среће, о бекству човека из јаве у сан, у бескрајни плави круг…
Источни део Баната је у XVIII и XIX веку представљао територију на којој се одвијао интензиван и континуиран црквени, друштвени, културни и уметнички живот. Темишвар, Арад, Липова, Карансебеш – средишта су настанка и деловања читаве плејаде црквених великодостојника, политичара, књижевника, сликара, градитеља, учених и родољубивих Срба, упућујући на висок ступањ друштвене и интелектуалне климе.
Срби су у Темишвару били најзапаженији XIX веку, када је град доживљавао свој уобличавајући преображај под доминантним утицајем средњоевропске градитељске културе у оквиру Хабзбуршке монархије. Темишвар је постао велико градилиште; ледине су уступале место палатама и црквама; прокопаване су улице и осмишљавани тргови; архитекте, градитељи, каменоресци и занатлије разних заната вредно су радили, а сликари украсног сликарства опробавали свој уметнички дар на таваницама пространих улаза и широких степеништа, иконописци и сликари овековечили су свој таленат у црквама, манастирима, епископским резиденцијама. Први српски вајар школован у Бечу у модерном смислу, 30-тих година XIX века пошао је чамцем до Вуковара, па даље до Темишвара, где је, о трошку Православне црквене општине „начинио нацрт или основу за један олтар”. Вишедеценијски престиж стицала је породица вајара и мајстора обраде дрвета, Михаила Јанића из Арада. Више од тридесет година трајала је њихова сарадња са најистакнутијим сликарима епохе, најпре са Константином Данилом, а најдуже са Николом Алексићем. Сведочанства тога су импресивни иконостаси у темишварској Саборној и Текелијиној цркви у Араду. У збивањима судбоносним за опстанак српског и православног живља, Банат се, заправо, никада није налазио на периферији.
На крају, али не мање важно.
Ниједна установа заштите и културе у Србији, није до сада приредила изложбу о Војводству Србији и Тамишком Банату. Такође, у српској историографији још увек не постоји ниједно монографско дело на ову тему. Најчешће је Војводствo Србијa и Тамишки Банат само један део у оквиру проучавања других, ширих историјских периода и тематских целина, у стручној и научној литератури и уџбеницима из историје. Зато се Архив Војводине определио за овај тежак и одговоран, али и леп задатак, желећи да одбиром грађе и другог репрезентативног материјала укаже на чињенице, догађаје и личности из тог значајног периода. Документа Архива Војводине сведоче да је ова круновина имала елементе државности, те смо се трудили да изабраним документима која се односе на оснивање, правно-политички систем, културу и живот Срба, и њихову жилаву борбу за аутономију у Војводству Србији и Тамишком Банату, научној и широј јавности дамо најбољи подстрек за нова истраживања грађе. Већина докумената је први пут приказана у јавности. Аутор изложбе, Зоран Стевановић, виши архивист у Архиву Војводине, је резултате својих истраживања, уз детаљна објашњења и критичка тумачења изнео у уводној студији монографског карактера у каталогу, који прати ову изложбу.
Студијска изложба „Војводство Србија и Тамишки Банат (1849–1861)” уједно представља и резултат рада неколико генерација искусних архивиста, чија су прегнућа на сређивању и обради грађе видљива у десетинама хиљада описа садржаја архивских предмета, који су били основа за припрему саме изложбе. Зато ова изложба за нас архивисте, али и за истраживаче, историчаре, јавне и културне раднике, школску младеж, публицисте, књижевнике – пре свега представља резултат тог и таквог преданог рада, својеврстан поглед не само у прошлост, већ и у будућност.
Овај изложбени и издавачки подухват има и васпитно-образовни карактер, јер ће допринети новом, промењеном односу шире заједнице према књизи и архивској грађи, као и спознаји важности заштите културних добара. Само на тај начин измениће се и однос према националном културном наслеђу, а његово коначно укључивање у свест људи постаће неодложна потреба. То ће бити она права, врхунска заштита, диктирана сазнањем да очувањем културног наслеђа, чувамо и сопствени национални идентитет. Тиме ћемо доказати да смо истински баштиници европских културних и духовних вредности, идеја и тековина.
Будући да ће Темишвар и Нови Сад, бити европске престонице културе 2021. године, надамо се отварању могућности за нова истраживања, и заједничке пројекте, доприносећи тако развоју и међународне сарадње како у области историје и архивистике, тако и културе уопште.
Весна Башић, архивски саветник