ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „УБИТИ ИМ НИЈЕ БИЛО НИШТА”

ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „УБИТИ ИМ НИЈЕ БИЛО НИШТА”

 

Дана 15. 12. 2021. године у Архиву Војводине је одржано представљање књиге Убити им није било ништа аутора Драгољуба Војновића.

Након уводне речи директора Архива др Небојше Кузмановића, присутнима су се обратили:

Благоје Баковић, песник, који је казивао стихове песама о Вуковару

Срђан Граовац, историчар

Ђорђе Вукмировић, новинар

Драгољуб Војновић, аутор књиге.

Програм је водила Јованка Алимпић Вујичић.

По завршетку промоције, аутор Војновић је посетиоцима поклонио претходна издања својих књига.

 

ИЗУЗЕТНО ДРАГОЦЕНА И ИЗУЗЕТНО ХРАБРА КЊИГА

 

Ако би мишљење о књизи Драгољуба Војновића „Убити им није било ништа” требало сажети у једну реченицу, та реченица би гласила:

Изузетно драгоцена и изузетно храбра књига!

Изузетно драгоцена као сведочанство о једном, не само за наш народ који је живео у источној Славонији, Барањи и западном Срему, заиста трагичном времену.

Изузетно храбра, јер је заиста беспримерна и најдубљег дивљења вредна смелост живети данас у  Хрватској и овако јавно и овако аргументовано проговорити о стравичним злочинима почињеним над Србима у Вуковару и околини 1991.

У вишеслојности ове изузетне књиге, издвајају се три равни или димензије – емотивна, документарно-фактографска и шире политичка.

У емотивној равни она је једно заиста болно сведочанство о страдању невиних људи и – још више – о безочности и бескрупулозности убица.

Описи мучења невиних Срба и хладнокрвних егзекуција која су, углавном на обали Дунава, вршили и жене и мушкарци, припадници злогласног Збора народне гарде (ЗНГ), односно убистава и спаљивање заробљених војника ЈНА, заиста леде крв у жилама!

Ово је, нажалост, и књига о злочину без казне. Јер, Војни суд у Београду се  – уз образложење да су злочини почињени на територији друге државе, што ће рећи Републике Српске Крајине (РСК) – огласио ненадлежним и сви су они предати у надлежност Вишег суда у Вуковару.

Тај суд, међутим, јесте постојао de iure, али не и de facto, па су извршиоци најгнуснијих убистава ускоро били слободни и данас су у Хрватској угледни и високопоштовани грађани.

Истовремено, главни креатори злочина и идеолози зла  – Томислав Мерчеп и Бранимир Главаш – чију улогу Војновић такође детаљно описује, у тој земљи су постали национални хероји.

У документарно-фактографској равни ово је књига против заборава којем смо као народ толико склони, нарочито у случајевима пораза или „Пирових победа” каква је свакако била она у Вуковару 1991. године.

Зато се о томе до сада мало писало и зато је ово штиво – нарочито у делу у којем се цитирају записници Војног суда у Београду пред који је био изведен део злочинаца – драгоцено за будуће истраживаче истине о Вуковару.

Најбољи пример за то је писмо двадесетчетворогодишње Ксеније Пиплице која је у Вуковар, као добровољац, дошла из Загреба, писмо које је, недуго пред пад тог града, упутила браћи у хрватској престоници. У том писму она, уз остало пише:

„Продао нас је Загреб, али ми није жао, убила сам двојицу Срба на Дунаву, а са аутоматом и митраљезом у борби ко зна колико још њих. Ако је цена независности Хрватске нас 5.000 мртвих овде у Вуковару, па нека буде!”

У овим речима, дакле, има резигнације, али нема кајања. Српски аутошовинисти и лажни пацифисти којима је пацифизам – и онда и данас – био само маска за кукавичлук, из овога би имали шта да науче.

Драгоцен је опис убиства начелника осијечке полиције Јосипа Рајла Кира који се доследно залагао за мир и којег је, 1. јула 1991. године, приликом покушаја да оде и спречи сукобе у српском селу Тења, убио припадник ЗНГ Антун Гудељ.

 То ме је подсетило на стварни почетак сукоба у источној Славонији и западном Срему којем сам, као новинар новосадског „Дневника” и сам присуствовао. Последњег дана марта 1991. тадашњи министар полиције Хрватске Јосип Манолић је, наиме, послао 400 полицајаца да разоружају полицијску станицу у Кореници, насељеној искључиво Србима. Ови су их, међутим, дочекали на Плитвицама и у ватреном окршају пале су прве жртве потоњег крвавог грађанског рата у Хрватској – Хрват Јосип Јовић и Србин Рајко Вукадиновић.

Исте ноћи, Срби у Борову Селу су, забринути за своју безбедност, подигли барикаде на свим прилазима том месту. Последњег дана априла те барикаде су, међутим, уклоњене, јер су се на оној постављеној из правца Даља заједно појавили Јосип Рајхл Кир и командант одбране Борова Села Вукашин Шошкоћанин и саопштили да су се договорили да се свима гарантује миран живот и безбедности и да они не желе да буду људи на које ће да падне одговорност за сукобе који би могли да се распламсају.

Кир је, као што смо већ видели, своју храброст и доследност, 1. јула платио главом, а ни са утапања Шошкоћанина у Дунаву 15. маја 1991. још није сасвим скинут вео мистерије.

Иначе, само два дана после уклањања барикада, 2. маја 1991. године, хрватски полицајци су  мучки напали који о чему Војновић такође исцрпно – подсетити на убиство Борово Село, али су, захваљујући храбрости бранилаца, претрпели потпун дебакл.

Крв је, међутим, пала и повратка, нажалост, више није било.

У широј политичкој равни Војновићеве књиге драгоцена су ауторова сведочења о потписивању Ердутског споразума 12. новембра 1995. чији сведок сам такође био и који је означио почетак краја српских снова о нормалном животу у Хрватској.

Исто важи и за записе о доласку УНТАЕС – мировне мисије коју је предводио амерички пензионисани генерал Жак Пол Клајну чији посао је, како то прецизно описује Војновић,  био да – у белим рукавицама – у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему заврши прљави посао западних сила који је у другим деловима РСК већ био завршен огњем и мачем и највећим етничким  чишћењем  прошлом веку.

Клајн је, дакле, био само крајњи егзекутор у великој игри разбијања бивше Југославије и обезбеђивања авнојевских граница Хрватској као миљеници западних сила, пре свега после рушења Берлинског зида уједињења разгоропађене Немачке.

У томе је свакако у великој мери помогла и фатална траљавост и спорост ЈНА у вуковарској операцији која је Хрватској – намерно или не, такође тек треба да покаже време – да се у међународној јавности, упркос свим најсвирепијим злочинима претходно почињеним над вуковарским Србима, лажно представи као жртва.

Драгоцено је и Војновићево сведочење о храброј и,  нажалост, донкихотовској борби интелектуалаца из Вуковара и околине, којима је и сам припадао, да се, после доласка УНТАЕС, изборе за спас српског идентитета и частан положај српског народа.

Пошто су им сви други медији  били затворени, чинили су ту преко листа Борово који је, пре рата, издавао истоимени комбинат, а који сам ја, заједно са још једном колегиницом која је радила у Српком радио Борову, на молбу и уз подршку днас нажалост покојног директора Николе Радаковића, поново покренуо почетком 1992. и уредио неколико првих бројева.

И најзад, као болна персонификација понављања српске прекодринске и прекодунавске трагедије у књизи је предочена дирљива исповест баке Анке Владић рођене 1929. у Брлогу код Госпића, у Лици. Она је у Другом светском рату у родном крају видела и доживела крвави усташки пир, да би  његову не мање страшну репризу, очима у којима су већ биле пресахле  сузе, гледала у Вуковару и Борову Насељу 1991. године.

Због свега овога, немојте да пропустите прилику да прочитате књигу Убити им није било ништа – срце ће вам, истина, много пута задрхтати од неподношљивог бола, али ће вам душа боље разумети патње сопственог народа и бићете бољи људи.

Све у свему, ово је, како је на почетку већ речено, једна изузетно драгоцена и изузетно храбра књига за коју и њен аутор Драгољуб Војновић и њен издавач Архив Војводине заслужују најдубљи наклон и најискреније поштовање.

                                                                                                                                                                                                                                                                               Ђорђе Вукмировић 

Scroll to Top