Дана 28. априла 2023. године у Архиву Војводине представљена је књига „Ратна трилогијаˮ аутора Небојше Јеврића у издању My art-a из Подгорице.
Публициста, новинар и књижевник Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. у Бијелом Пољу. Школовао се у родном граду и Београду. Радио је као новинар у Дуги, најтиражнијем магазину у Југославији, и као ратни извештач са прве линије фронта, сведочио о рату у рушевинама некадашње државе. Романи „Српски рулетˮ, „Херој на магарцу путује у Хагˮ и „Кокошињи ратˮ, који чине „Ратну трилогијуˮ настајали су у управо у тим страшним ратним годинама.
У Архиву Војводине, овај сјајан писац са енергијом горштака, читао је пред пробраном публиком одломке из свог ратног штива, болне и потресне у огољености истине. Уочава то добро Зоран Богавац када о Јеврићу каже: „Потпуно глув за политику, штапске цензуре, стратегију и ратну тактику, опште фразе и народноослободилачке истине, он трага за истином у човеку.”
Присутном аудиторијуму свој осврт на ратну прозу Јеврића дао је и др Добривоје Станојевић, редовни професор Факултета политичких наука у Београду на Катедри за новинарство и комуникологију.
Можда је најупечатљивији портрет Јеврићеве личности и његовог spiritus movens-a дао песник Брана Петровић у своме тексту под називом „Небојшаˮ, те га доносимо у целости:
Сећам се кад је полазио. Тог спарног поподнева у башти „Шуматовца”. Неиспаван, грозничав, гудало виолине да га додирне, зачуо би се јаук. Јесмо пили ракију коју су осице у осињаку правиле (по рецепту поскока), а иначе све је било обично. Све осим њега, Небојше Јеврића, песника.
Одлазио је на ратиште, међу првима.
Као Хемингвеја, давно, вукло га тамо где је ђаволски опасно. Тамо где лопта има ивицу. Његови ратни извештаји из Славоније одмах су били нешто друго. Није писао О него ИЗ; није описивао рат него се кроз њега рат исказивао. Без патриотических наклапања, далеко од моралистичке хипокризије, доносио је поруке оних који су изгинули. Његови текстови су живи плач, али мушки, онај од кога слепи прогледају, а неми проговоре. Волео је и „наше” и „њихове”, а није их много штедео.
Ни себе није штедео.
Где год је набасао на боцу старог вина, опљачкао је.
Каже: пљачка је нормална. У том паклу. А да се то изговори мора се имати висока моралност коју негује завичај.
Кад му се најмање надаш, ето га у Београд. Прича чудеса. Запиши то, Небојша.
Небојша записује; не, то није записивање, то је доношење ватре. То је надлитература, надпоезија. Његови унуци, кад дође време, имаће правог деду за причу.
Аутор књига прозе Адамова глава, Црни кофер, Тихи тат, Српски рулет, Херој на магарцу путује у Хаг, Кокошињи рат, Фајронт, Бајке, Луда кућа 1, Луда кућа 2, Авељов ожиљак, Приче уличарке, Осми патуљак, Ђавоље јаје, писао је у низу познатих листова и часописа у свим српским земљама, а данас је стални аутор колумни у недељнику Експрес, остајући веран себи – боем и новинар, ратни репортер и хроничар велеградског мрака, побуњеник против света и поданик књижевности, увек у потрази за добром причом.
