Дана 7. септембра 2024. године у Архиву Војводине представљене су књиге „Трен без сенке” и „Панонска звона” аутора Мићa Савановића у издању издавачке куће Прометеј из Новог Сада.
Обе књиге Мићо Савановић даровао је Новом Саду, граду у коме је провео студентске дане, а поводом наименовања за престоницу европске културе 2022. године.
Савановић је рођен 1958. године у Локварима на Змијању, код Бањалуке. У родном месту и Стричићима завршава основну, а потом у Руми средњу школу. Године 1977. досељава се у Нови Сад где дипломира на Факултету техничких наука. Од 1989. године живи у Швајцарској, где је завршио постдиполмске студије, област маркетинг и трговина. Поред писања, сликања, бави се и самосталним научноистраживачким радом у области физике, астрофизике и космологије.
Члан је Матице српске у Новом Саду, Удружења писаца Србије (УПС) у Београду, Удружења књижевника Републике Српске у Бањалуци, Удружења српских писаца у Швајцарској.
Иза себе има објављених 20 књига мисаоне поезије, поезије за децу, максима и сентенци, есеја, које пише и на немачком језику. Од 2008. песме и мисли Мићо објављује у годишњаку Завештања, који с љубављу припрема и годинама негује Удружење српских писаца у Швајцарској. На позив организатора учествовао је на реномираним међународним књижевним фестивалима на немачком говорном подручју (у Солотурну, Цириху, Базелу).
Песничка збирка Панонска звона проговара о Војводини виђеној кроз песничке очи. Рецензент књиге Марија Пргомеља Бјелица управо ради ове књиге убраја Савановића међу војвођанске песнике „…који у верзе смешта призоре што видимо и ми… пред нама се простире равница са разгледница, љубичасто небо, непрегледно поље сунцокрета. Она је Дунав, шајка на средини реке, бескрајна равница, Балашевићеви стихови, мирис штрудле и резанаца с маком, сунчани цветови покрај друма…”. Уважени Драшко Ређеп проникао је, чини се у душу песника, када је рекао за Савановића да „…пева тихујући” и да је „…читава песникова лирска слагалица ништа друго, него посвећена, а богме и просвећена изговорена или прећутана молитва…”.
Мисли и сентенце „Трен без сенке” је свакако књига која се чита више пута. Жанровски, у питању је афористика, али не она која припада сатири, већ она традиционална, гномска, слободно можемо рећи филозофска. Ово чисто мишљење, озбиљног става и широког тематског захвата, нема много претеча и сродника у српској књижевности.
Обе књиге, представили су надахнуто, свако из свог угла, др Милан Громовић, књижевни критичар и Мирко Вуковић, песник из Бањалуке.
Публици која је са пажњом пратила програм промоције, обратио се и аутор са освртом на тему свога стваралаштва, дела и начина живота, који је у неодвојивој спрези са стваралаштвом.
У уметничком делу програма наступили су Оливера Болта, сопран, Јожеф Ритер, клавирска пратња и Сања Видаковић, виолина. Сентенце и мисли из књиге „Трен без сенке”, као и избор стихова из књиге „Панонска звона” надахнуто је казивала Сања Радишић, драмска уметница из Зрењанина.
Модератор догађаја била је Сања Демировић, архивист.
ФОТО: Северина Милетић
