Дана 2. 12. 2024. године у Архиву Војводине је одржана промоција последње објављене књиге Небојше Јеврића, Мртви дим, штампане у издању Српске књижевне задруге.
Уз аутора, који је пред бројном публиком отпочео и завршио представљање своје књиге кратких прича, на промоцији су говорили и академик Јован Делић и др Добривоје Станојевић са Катедре за новинарство и комуникологију Факултета политичких наука у Београду.
Представљачи Јеврићеве књиге су истакли несвакидашњост биографије овог писца у светским оквирима, а затим и чињеницу да деценијско искуство ратног извештача које је умногоме предодредило тематику његових књига и бављање граничним, егзистенцијалним ситуацијама у животу човека, пре свега оног са друштвене маргине обележеног личном несрећом и кошмарним унутрашњим и спољашњим окружењем.
Указано је и на то да Јеврић своје претходнике има у највећим светским мајсторима кратке приче, у првом реду у Антону Павловичу Чехову и Ги де Мопасану, али да би се тешко могао идентификовати било какав непосредан утицај неког писца. Упркос наглашеној самосвојности и аутентичности писца, његова збирка кратких прича остварује интертекстуална сродства и суседства са бројним домаћим и иностраним писцима, почев од насловне синтагме које упућује на Записе из мртвог дома Фјодора Достојевског, као и са некима од најзначајнијих српских аутора ‒ Бором Станковићем, Милошем Црњанским, Миодрагом Булатовићем, Видосавом Стевановићем, Матијом Бећковићем, итд.
У структури и „атмосфери” Јеврићевог дела препознају се елементи трагичног (поједине приче су унеколико упоредиве са античком трагедијом, уз изостанак катарзе), хуморног и црнохуморног, језовитог и бајковитог, уз упадљиву симболичност и вишезначност формалних својстава, елиптичност структуре и бројне гномичне исказе.
Иако су у Јеврићевим причама тематизоване универзалне људске судбине и егзистенцијалне ситуације, оне су уједно и идентитетски утемељене, и као такве представљају естетски релевантне књижевне творевине највишег реда у модерној српској књижевности.
