АРХИВ ВОЈВОДИНЕ – ЗАВРШЕНО МЕЂУНАРОДНО САВЕТОВАЊЕ

Архив Војводине – установа културе од националног значаја

завршено Међународно саветовање

Архив Војводине је организовао треће, Међународно саветовање

27. и 28. октобра 2016. године у Новом Саду

АРХИВ ВОЈВОДИНЕ – завршено Међународно саветовање

Архив Војводине је организовао треће, Међународно саветовање

27. и 28. октобра 2016. године у Новом Саду

Поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата, Архив Војводине је и ове године био организатор Међународног саветовања у оквиру мултимедијалног вишегодишњег пројекта „Време – сећање – идентитет – архив“, под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије. Тема овогодишњег стручног скупа је била:

Елите у Великом рату

На саветовању је било представљено преко четрдесет научних, стручних и прегледних радова на ову тему из земље и иностранства. Циљ саветовања, да се у једном конкретном историјском тренутку и одређеној граничној области сагледа учешће и улога племства, буржоазије, велепоседника, имућних грађана и познатих личности у ратним условима током Првог светског рата како на територији тадашње Србије, тако и земљама у њеном окружењу, је према мишљењу учесника у потпуности остварен. До краја ове године сви радови ће бити доступни стручној и широј јавности у електронској форми, а следеће године у издању Архива Војводине, радови ће бити одштампани у Зборнику радова са овог саветовања.

Овде доносимо део уводног излагања др Небојше Кузмановића, заменика покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине, којим је скуп свечано отворен:

Поштовани господине директоре, драге колеге, уважени новинари, поздрављам вас у име Покрајинске владе АП Војводине и њеног премијера господина Игора Мировића и преносим вам искрену подршку за успешан рад.

[…] Поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата наша угледна установа ‘културе Архив Војводине, реализује запажени вишегодишњи пројекат „Време–сећање–идентитет–архив“ којим се оснажује култура сећања на догађаје из Првог светског рата а који чине саставни део наше меморије и националног идентитета.

Треће, Међународно саветовање окупља историчаре и архивисте на тему Елите у Великом рату са покушајем да се сагледа улога политичких, друштвених, привредних и културних елита у историјским токовима и процесима Великог рата. Елите, а томе су нас учили Гистав Ле Бон, Хосе Ортега и Гасет, Елијас Канети и многи други социолози и филозофи, су биле те које су одувек водиле друштва и државе, обликовале њихова хтења, карактер и дух. Сазнања елита о свом месту у друштву и њени интереси моделовали су све токове историје, па и историју Првог светског рата. Рат је показао кризу елита, јер постојеће друштвене, политичке, економске и националне противуречности тадашње елите нису могле да реше мирним путем. Eлите великих европских друштава у времену Првог светског рата нису на његовом почетку претпостављале силину промена које ће овај рат донети, нити су могле да сагледају дужину и карактер рата. […]

Овде доносимо део уводног рада проф. др Љубинке Трговчевић:

Српски интелектуалци у Великом рату

Оно што треба потцртати је да су и интелектуалци Европе, као и српски, у рату постали део колектива, следили опште токове политике нације и државе иако су они, по природи ствари, индивидуалци. У суштини, наравно са неким изузецима, може се рећи да су се српски интелектуалци уклапали у оквире понашања европске интелектуалне елите. Попут других, и они су били ратници, ако су били у добу за мобилизацију, а многи су постали жртве тадашњег рата (Урош Петровић, Милутин Ускоковић, Владислав Петковић Дис, Даворин Јенко, Надежда Петровић, и др.). Не разликују се ни по оданости нацији или патриотизму јер су и Срби, без обзира на претходне политичке разлике, у огромном броју заступали интересе своје земље (литература је била патриотска а текстови имали задатак да објасне ратни циљ и јединство Југословена). Такви су били и други интелектуални ангажмани; домовина је била изнад личних политичких ставова. Само је незнатна мањина била лојална окупационој власти, а скоро да није било оних који су рат оспоравали као модел решавања међудржавних сукоба. И Србима и представницима других народа је највећи задатак који су вољно или невољно преузели било оправдање ратних циљева њихових земаља, тј. ратна пропаганда, и она је у оба случаја рађена на сличне начине, са неким мањим изузецима (на пример, приметили смо да нема ратног плаката). Са друге стране, интелектуалци у Србији нису рат видели као могућност за дубље друштвене промене, јер њени социјалисти нису имали снаге да траже коренити преображај друштва, нити су српске жене свој значајан ратни ангажман претвориле у политичку платформу за своја права. […]

27. октобар 2016.год.