Рођена је у Метку (село у Лици), у избегличком логору, 14. октобра 1942. године. Прадеда њене мајке Софије Тесла, родом из Радуча, рођени је брат оца Николе Тесле. Породица Маодуш се настанила у Београду после преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима током Другог светског рата.
Студирала је сликарство у Школи за примењене уметности у Франкфурту (1965–1968), где јој је један од професора био Јозеф Бојс, затим на Академији (Accademia di belle arti) у Венецији (1969–1972) и Академији (Ecole National Superieur des Beaux-аrts) у Паризу (1972–1975).
Осим у Немачкој, Италији, Француској и Јапану, боравила је у Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Удата је за др Риођија Наказатоа, професора, декана, ректора и председника Кјорицу Универзитета у Токију, који сада живи у Београду. Члан је јапанске групе уметника Ша-Ђи-Цу од 1983. и УЛУС-а од 1987. године.
Бави се сликарством (уље, акрилик, темпера, гваш, акварел) и цртежом (оловка). Радила је портрете и фигуре људи у кафанама и другим јавним просторима, посебно док чекају метро, исказујући тако и социјално ангажоване ставове. Исто је чинила обрађујући потрошене конзерве или отуђеност сабласно празних станица подземне железнице. У њеном опусу има доста имагинарних урбаних мотива, најчешће оних од никад избледелих сећања на Београд, затим предела испуњених опалим лишћем. Скоро две деценије се углавном посвећује словима и, последњих година, бројевима, од којих гради апстрактне композиције. Претежно користи снажну колористичку оркестрацију и припада експресионистима.
Учествовала је на заједничким ликовним смотрама, између осталих на Мајским и Јесењем салонима у Паризу, Изложбама УЕНО музеја у Токију, Изложбама Слободна академија сликарства у Милану, Октобарским салонима, Јесењим изложбама, Изложбама Цртеж и мала пластика у Београду итд. Самостално излаже од 1973, у отаџбини и широм света, између осталог у Народном музеју Србије, Галерији Улуса, Галерији 73, Галерији Руског дома, Галерији савремене уметности у Крушевцу, Градској галерији у Ужицу, Музеју Херцеговине у Требињу, итд.
Њена дела чувају и излажу Народни музеј Србије, Музеј савремене уметности и Галерија 73 у Београду, Музеј Херцеговине у Требињу, Народни музеј у Крушевцу, Мијаги музеј у Токију, Музеј савремене уметности у Камакури, а налазе се и у многим приватним збиркама. Такође, редовно се, од 1998, репродукују као новогодишње честитке Унеска.