ЛУДА КУЋА

„Луда кућа“ је на крају града. У блоку 45. До ње воде сви трамваји што на Нови Београд иду. Аутобуси 73, 95, 94, 601 и остали троцифрени. На фасади мурал др Дабића. На зидовима су слике неподобних Срба. Неподобни су гости, а неподобан је и газда Томаш Ковијанић. Има у њему два метра. Дурмиторац је. Кад викне, чује се до врха солитера. За сваки случај, држи поред ноге од астала мегафон. Па, кад политичке дискусије о квалитету домаће ракије (доноси је певач народних песама Нешо Лутовац, чувен по „Мостовима на Морачи”) постану прегласне, газда Томаш викне у мегафон и нема тога политичког става који може да се чује. Откад су, декретом надлежних, укинути и пострадали, као жртве транзиције, локали српског „Бермудског троугла”: „Липа”, „Шуматовац” и „Грмеч”, седим у „Лудој кући” са добрим и незамерним комшијама, ближим од кошуље.

„Кафана је”, рече, једном давно, Добрица ћосић, „једина српска демократска институција”. Зато је и уништен београдски „Бермудски троугао”. Да се не окупљају новинари, што их је заобишла лустрација и откривају теорију завере.