МЕЂУНАРОДНЕ ИЗЛОЖБЕ И АРХИТЕКТУРА СПЕКТАКЛА: СРПСКИ И ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПАВИЉОНИ 1889−1941.

Појава Краљевине Србије, а касније Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије на међународним изложбама дискурзивна је платформа за интерпретацију политичких потреба са циљем учвршћивања доминантних идеолошких ставова и модела. У истраживању контекста ових манифестација посебно су се издвојили национални павиљони као простори у којима су изложени сви сегменти модерног друштва, указујући на етничку различитост народа који се у њима презентују. Наратив ових просторних структура одредило је временски ограничено трајање изложбе, али их та категорија привременог феномена није лишила идеолошке матрице. Изложени артефакти у њима су, кроз везу са дешавањима из прошлости, постали средства „културне меморијализације” са консеквенцама на обликовање будућности. У оквиру ове монографије посматрају се, класификују и валоризују павиљонске структуре (како у свеобухватном архитектонском дискурсу, тако и у оквиру одабраног типа објеката) којима се промовисала репрезентативна политика Србије и Југославије у последњој деценији XIX века и у првих четрдесет година ХХ века.