Дана 15. новембра 2023. године у Архиву Војводине промовисана је књига – поема Ненада Грујичића, која је недавно изашла у издању бањалучке Бесједе, под називом Козаро, сејо и прамајко (Речитатив о геноциду, забораву и слободи). Пред бројном публиком, у присуству аутора, о књизи су говорили Анђелко Анушић и Растко Лончар.
На самом почетку програма учеснике и публику поздравио је директор Архива Војводине Небојша Кузмановић наглашавајући значај промоције једног оваквог песничког дела управо у Архиву Војводине, који као установа културе афирмише критичку културу сећања.
Промоцију је водила архивист Сања Демировић која је из књиге Козаро, сејо и прамајко прочитала део из рецензентског записа Данијеле Регојевић: „Пјесник отвара личну завичајну рану на грудима, и његов бол разраста у велики жал за страдалим српским народом у цјелини, а у сликама и призорима геноцидног надирања њемачких и усташких фаланги на дјецу и становништво српске Козаре. У свему томе, и оном што живимо данас, пјесник уочава у нашем времену истог незаситог завојевача и непријатеља који, иако два пута поражен у двадесетом вијеку, поново се приближава нашим предјелима и крајевима, ливадама и рудницима, кућним праговима и столовима, безобзирно жели да се домогне дефинитивне побједе над српским народом на Балкану. Но, Божја ријеч је прва и посљедња, па пјесник Грујичић пјева: О, Боже, милостиви и једини,/ сапери са људскога чела гријех и зло,/ и просвијетли ум, чемер и јад на земљи/ од које смо пролазни саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо”.
Растко Лончар је у свом излагању нагласио да појава оваквих књига представља реткост у савременом песничком и културном стваралаштву, а затим, поред осталог, додао: „У нашој народној, епској поезији није нужно очувана историјска истина, али јесте истина о нашем погледу на прошлост, о етици наше историје. Они који нису видели конкретни историјски догађај стварали су најпотресније песме које су лепотом опчиниле Европу, и у којима је уметничка истина надилазила сваку фактографију и потенцијалне произвољности у тумачењу чињеница на које ни историчари нису имуни. Ненад Грујичић није лично сведочио страдањима на Козари, исто као што ни Иван В. Лалић није гледао настанак Плаве гробнице. И Грујичић, осамдесет година након фашистичке офанзиве на Козари, сведочи о српском народу који се овенчао мученичким и победничким ореолом, односно, о његовом страдању пред завојевачем који је дошао да узме оно што је преостало. Песник, који је и пророк и памтилац, који је говорник у име живих и страдалих, обраћа се без страха оној сили која жели да након живота, узме или сатре и оно што је живот изнедрио – културу, обичаје, природу и језик”.
Налазећи епифанијске додире са креативном жицом сопствене уметничке радионице, што га је мотивисало да говори о новој Грујичићевој књизи, Анђелко Анушић је у опсежној анализи о поеми Козаро, сејо и прамајко поред осталог рекао:
„Двије кључне ријечи у наслову ове књиге: сеја и прамајка, осим што одређују форму, структуру и језик овог пјесничког дјела, оне му дају и сасвим извјесна класична умјетничка својства. Сеја својом народном милоштом, а заправо својим асоцијативним пољем активно конотира српску народну усмену поезију, народно предање, али и савремено књижевно стваралаштво у чијем је средишту Козара као тема геноцида и изгона нашега народа из периода Другог свјетског рата, и уопште страдања српског народа током двадесетог вијека до дана данашњих. Прамајка изображава архетип, потенцира библијско, митско, косовско-завјетно, духовно, изображава агон кога слави и на коме почива наша епика која нас је одржала. Дакле, Грујичићева поема ’са пустим нарамком туге, слободе и крви’ (стих из првог пјевања), тај еп о отпору, пострадању и уксрснућу кроз жртву,сублимира мистику нашег големог усменог поетског насљеђа, евоцира средњовјековно књижевно насљеђе, и све засвођује крунском позлатом у савременом пјевању.
Већ ова унутрашња позиција поменуте поеме, као и њена драмска структурираност, како својом трагичном темом из античког регистра, још више заумним, светотајинским спонама поетског језика као да настоји да оствари макар ону спољашњу, профилисану, савремену конекцију са топосом Горског вијенца, са кључним тачкама Његошевог есхатолошког стваралаштва, да се послужимо овом синтагмом Николаја Берђајева.
Какву нам то поруку пјесник шаље? У времену мрзилачког одрицања и брисања српских страдања и жртава, и уопште покушаја потирања божанске супстанце која је укресала људску јединку, аутор поеме Козаро, сејо и прамајко своје физичко присуство на Козари, на козарском Газиместану, како каже, преводи у непорециво транспоетско свједочење које јесте у равни универзалног, васељенског, есхатолошког, опомињући и себе и нас да физику човјекове егзистенције надсвођује и крунише једна виша, метафизичка, духовна стварност, спрам које је мизерија ништитељског царства силника овог свијета магла и дим.
У спектру својих симболичких, метафоричних, драмских и евокативних зрачења, а у сагласју са основним речитативно-меморијалним тоном (тоном опела) овог спјева, Грујичићева поема дозива, а заправо упјевава Стојанку мајку Кнежопољку, Очи Владимира Поповића, Горанову Јаму, Ћопићеву Петровачку цесту, Кадињачу Славка Вукосављевића, Десанкину Крваву бајку, Лалићево и Комненићево Опело мученицима у Глинској цркви, Поезију Драгана Колунџије, Бећковићева јеванђеља п(о) Ћеранима, Ћеранићима и Наћертанију, Хвостанску земљу Даринке Јеврић. Али у дубинским слојевима ове поеме рашчитавамо и Јеремијин плач, Јовову риданицу, Псалме Давидове, као и Стражилово и Ламент Црњанског,да се не заборави. Перципирајући савремено, актуелно распростирање старог-новог зла српском домајом, у колони Козарчана из 1941. године видимо и Колону крајишких Срба августа 1995, сарајевских Срба децембра исте године, као што много видније видимо и општи, трансцендирајући полом косовскометохијских Срба данас.
Сад већ сасвим слободно, мирне душе можемо казати да је Ненад Грујичић написао свој и наш Козарски вијенац, канонски вијенац српског пострадања током двадесетог вијека до данас. Битно, поджанровско одређење овог спјева јесте, мора се и то истаћи, речитандо, гдје пјесник комбинује узвишени говор и пјесничко казивање, чиме конотира драмско-сценски ефекат своје поеме, с једне стране, и с друге, симбиотички усложњава и појачава поетску сугестибилност свога спјева.
И на крају, још се мора ово додати: поема Козаро, сејо и прамајако јесте дио косовске поетске синтезе о свеколиким трагичним, ломним вијековима, годинама и данима нашега народа до овога трајућега часа који је у зони трансцендентног”.
Ненад Грујичић је у три наврата казивао делове из поеме Козаро, сејо и прамајко, завршавајући их двапут аутентичним певањем десетерачких римованих ојкача из простора Козаре и амбијента рата у којем се, не својом заслугом, нашао српски народ на овој крајишкој планини. То је глас сестара у црним хаљинама и марама које жале за изгинулом браћом: „Црна ми је роба омилила,/ откад су ми браћа изгинула” и „Грло моје ко тамбора јада,/ никад није јадало ко сада!”
По завршетку промоције, учесници и публика посетили су недавно отворену тематску изложбу „Козара 1942”, која је у Архиву Војводине отворена у сарадњи са Музејом жртава геноцида и Меморијалног музеја на Мраковици.
