У четвртак, 22. септембра 2022. године, у Архиву Војводине представљене су збирке поезије Огњиште и Пис Перице Маркова, обе у овогодишњем издању Банатског културног центра из Новог Милошева.
О песнику и његовој аутентичној поетици са уверењем говорио је песник и писац Ненад Грујичић, председник Бранковог кола.
Поред осталог, Ненад Грујичић је рекао:
„Перица Марков (1958) од својих младалачких песничких дана позиван је на Бранково коло и увек био драг и јединствен гост. Као ранији добитник награде Стражилово, наступио је и ове године на 51. Бранковом колу управо на Стражилову и то поред оба споменика Бранку Радичевићу, старог пирамидалног, подигнутог 1885. године, два лета после чувеног преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, и новијег подигнутог 1974. године, поводом 150. годишњице Радичевићевог рођења.
Марковљева поезија и начин на који је он интерпретира увек су изазивали пажњу и стварали разлику у доживљају код публике. Његове две нове књиге поезије Огњиште и Пис поетички су различите, али уочљиво из истог језичког зденца. Перица Марков је песник широких тематско-мотивских светова са акцентом на банатски миље и животну и лексичку лепоту тог простора. На једном од наших суседних језика реч ’банат’ значи туга, али бих рекао да је у случају овог песника то сета, то јест меланхолија као покретач песничког процеса који доводи до рађања песме.
У раној фази свога песниковања, Марков је примењивао боемску матрицу у приступу поезији, понашању и облику живота, међутим сада је његов приступ другачији, са више систематичности и пажње према сопственом хабитусу.
Он не крије да су на њега поетички утицај имали његови славни у Зрењанину, Вујица Решин Туцић и Војислав Деспотов, да су му били одскочна даска у песнички свет. Зрењанин је амбијент значајних савремених песника и писаца: Драгице Стојановић, те оца и сина Радивоја и Угљеше Шајтинац, и других.
У усклику стваралачке слободе, Перица Марков се ослободио раних поетичких утицаја, лакокрило, у стваралачкој радости, дошао до својих аутентичних песничких открића надахнуто рударећи у матерњем језику на специфичан начин. Он ствара и нове речи где на махове и у честицама подсећа на Кодера и Костића, али и даље у своjoj аури.
Далеко од важних културних установа и институционалног утицаја, Перица Марков самотнички ствара у свом Фаркаждину, у свом Даблину, са џојсовском опседнутошћу Банатом, панонском равницом, небом и људима. То је велика предност над узмуваним тзв. етаблираним песницима који губе оријентацију у времену и простору грабежљиво објављујући своје књиге и намичући себи награде. Перица Марков је награђен великим талентом који ће несумњиво оставити важан траг у српској поезији.
Поверио ми се да има преко тринаест књига у рукопису, па су ове две, у истој години објављене, почетак живота његове досад необјављене поезије. За разлику од књига његових савременика, које су урађене са дебелим, украсним хрбатима и луксузним златотиском, досадашњих десетак штампаних Марковљевих књига технички изгледају више него скромно. Међутим, између тих танушних белкастих корица налази се одлична, права поезија човека рођеног са апсолутним песничким даром”.
Перица Марков је рођен 1958. године у Фаркаждину. Објављивао је у разним листовима и часописима широм СФРЈ, СРЈ и Србије. Имао је две заједничке изложбе визуелне поезије и једну самосталну. Песме су му превођене на више страних језика, укључујући и ромски. Добитник је награде: Улазница и Песничке Стазе, Кикинда. Добитник друге награде Краљ Књижевног клуба и похвале на Шестом међународном сабору духовне поезије Раковица, Београд. Добитник награде Стражилово, Сремски Карловци и Стеван Сремац, Елемир. Заступљен у необјављеној антологији Циганска Библија проф. др Рајка Ђурића Политика (26. 5. 1984).
Од 1983. до данас објавио је петнаест збирки поезије, жанровски и тематски широког дијапазона: од циганских песама, преко Банатских (еколошких и руралних), дечијих и деминутивних, до песничког циклуса донкихотовских песама, који обухвата црно-беле, култ песме, паклене, сферичне и на концу ратничке. Нису изостале ни љубавне песме. Тренутно живи и ствара у Зрењанину.
Аутор је започео промоцију избором стихова из збирке под називом Огњиште, једне речи која лагано тоне у заборав, а самим тим и симболички смисао онога што представља а што се осипа и губи у датости садашњице. „Песма једној непознатој појави за брижне” сведочи о песничкој снази која не јењава, и доносимо је у целости:
Једном стварању без времена и простора
Једном детету које не знам да ли је живо или
мртво
Једном абортусу живог фетуса преточеног у
помаде и шминке
Једном пламену које нико није видео
Једном затвору полуотвореног типа
Једном идентитету осаме
Једној трансверзали недовршене пруге
Једној обали и једном путнику
Једном броду са свиленим једрима
одшкринуте воде
Једној болници са напуштеним креветима
здравице
Једној беби из контејнера
Једној пуноћи зачетка
Једном бумбару што личи на космонаута
Једном стидку којег више нема
Једној истини да постоји љубав да постојиш Ти
Једној жени која ће нас чекати
Једној угроженој врсти пчела
Једној насмејаној девици
Једном глувонемом дечаку који „пика” лопту,
сузи овог света
Једном слепом, босоногом маратонцу
Једном крсту који није играчка за круг
Једној девојчици која проси на мосту West+Ist
Jедном распетом и заборављеном човеку
И једном сну који не допушта да заспим пред зору
која ме усхићује.
Низале су се песме „Уз огњиште”, „Конобар”, „Овамо и тамо”, „Од места до места”, „Тамо и овамо”, „Плач секире у шуми”, потврђујући речи рецензента ове збирке, Андрее Беате Бицок, да Марков ,,… гради поетску реалност огњишта које збрињава и уједињује све људе. Тиме он пева подједнако и у реалним и у метафизичким равнима, јер доводећи у свет поетске збиље разноврсне идентитете, ствара духовни простор који је довољно снажан да свој одраз нађе и у реалним димензијама човековог постојања…”
Аутор је потом у даху прочитао избор стихова из збирке Пис, коју је Ненад Грујичић условно назвао поемом, с обзиром на то да се Пис, као и цео опус Маркова, може читати из наслова циклуса песама у његовим збиркама, као целовита песма јединствене композиције, што је, по речима аутора, његова парадигма и недостижан циљ. За присутне у публици, он се, међутим, учинио достигнутим кроз аплаузе за сваку казивану песму.
Лепо је рекао Ненад Грујичић да Марков својим „лакокрилим начином” пева песме које, слободне од непотребног баласта, чине истинску поезију аутентичног ствараоца. Уз духовиту опаску, цитирајући Андрића, да је за књигу најгоре да има писца у животу, Грујичић је изразио задовољство чињеницом да је овај значајан песник још увек ту и да траје. Да ће оставити дубок песнички траг у матерњем језику.
Са пажњом и поштовањем промоцију су пропратиле колеге др Наталија Лудошки, млада песникиња Драгана Лисић, лауреат овогодишњег „Стражилова”, песник Мирослав Алексић, књижевник Ласло Блашковић, као и остали посетиоци овог јединственог поетског тренутка.
Модератор програма била је класични филолог Сања Демировић.
