Дана 30. октобра 2024. године у Архиву Војводине свечано је отворена изложба слика „Ехо прошлости” Драгана Мартиновића Мартина, једног од најпознатијих савремених српских сликара. Посвећени сликар светлописних опсена и једноставног богатства, наслеђа, којег смо се, нажалост, скоро одрекли, темељи своје сликарство на традицији нашег народа, на свакодневном животу који полако нестаје, али остаје у сећањима многих. Препознатљива платна, као и вишедеценијски сликарев труд, овенчан бројним признањима и наградама, међу којима су награда Сремског и Војвођанског салона, Велика награда Фондације „Петар Лубарда”, Награда меморијала Надежда Петровић, Вукова награда, те Видовдански златни орден за допринос култури Републике Србије, окупили су многобројне Новосађане.
Драган Мартиновић Мартин је рођен 1957. године у Богатићу у Мачви. Одрастао је поред оца Миливоја, позоришног редитеља и сликара, и Милића од Мачве, оснивача мачванске сликарске школе. Још у раном детињству почиње да слика и са петнаест година постаје члан поменуте групе. Већ са седамнаест година први пут самостално излаже у Шапцу, 1975. године. Годину дана касније уписује Ликовну академију у Београду, где основне и постдипломске студије завршава у класи професора Зорана Петровића. Учествовао је на више од две стотине групних изложби у земљи и иностранству, док је самостално излагао преко 150 пута, такође широм земље и света, у Паризу, Атини, Бечу, Минхену, Милану, Њујорку, Хонг Конгу, Уједињеним нацијама. Члан је настарије сликарске групе на Балкану – „Лада”, Удружења ликовних уметника (УЛУС), УЛУВ-а и Удружења „Еснаф”, чији је оснивач.
Од 1983. године бави се педагошким радом, а од 2008. до пензионисања 2022. године радио је као редовни професор и декан на Академији класичног сликарства Универзитета „Едуконс” Нови Сад. Живи и ради у Сремској Митровици, а његова дела су заступљена у многим музејским и приватним колекцијама широм земљине кугле.
На сликама изложеним у Архиву Војводине приказани су призори из свакодневног живота, ентеријери и мртве природе са духом старих времена, предмети који припадају прошлости, чији су намена и назив често заборављени. Истовремено, то је и свет симбола, не само мачванске, војвођанске, српске и европске, већ и индоевропске традиције.
Присутнима су се на свечаном отварању обратили др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и др Данило Вуксановић, реастауратор и конзерватор Галерије Матице српске. У рецензији изложбе под називом „У срцу тајне сликарског умећа”, др Вуксановић је о Мартиновићевом ликовном изразу рекао да „…Класичне вредности сликарског заната, вештом руком превазилазе очекивано и мајсторски нас уводе у сложене симболичке поставке. Наизглед фамилијарне, мртве природе заправо су шифровани кодови за улазак у непрегледни ток народног предања, веровања и обичаја у којима можемо досегнути заборав нашег трајања. Наново оживљени ентеријер напуштене воденице, светлосни рефлекс на опни црног грожђа, сјај на чаши обредне свечаности испред славске иконе, обиље дарова природе у сенци предачке нише, флорални сплет давно убране прошлости – само су неке од упечатљивих манифестација на делима Драгана Мартиновића Мартина. Минуциозна посвећеност детаљу у склопу композиције, функционише попут каменчића у мозаику, сваки потез је на свом месту, узглобљен у ликовни садржај. Колористичка пригушеност и волуминозност исликаних предмета није подложна бојеним сензацијама. Обухваћена контролисаном Светлошћу и уравнотежена, она је главни јунак овог циклуса. Наслућена моћ природних законитости, присуство етнографских мотива и интимна нота унутрашњег дијалога заправо је налик молитви…”.
Модератор догађаја била је Сања Демировић, архивист.
