Дана 16. 12. 2024. године у Архиву Војводине одржана је промоција књига историчара Илије Петровића у издању издавачке куће „Мирослав” из Београда. О његовом изузетном истраживачком дару и смелости да износи властите судове изворно, искрено и аутентично, говорили су директорка издавачке куће „Мирослав”, госпођа Мирослава Петровић, председник Скупштине РСК у прогонству Милорад Буха и дипломирани правник Милан Мандић. Поезијом се током вечери публици обраћао песник Бошко Јованчевић.
Како је запажено у неким рецензијама и приказима његових књига, у обради појединих тема користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво.
Илија Петровић, рођен на Косору код Подгорице, 6. септембра 1938. године, историчар је и публициста. Бави се српском историјом новијега времена. Основну школу је похађао на Ублима, код Подгорице, и у Пашићеву (Змајеву), затим нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији „Јован Јовановић Змај” (јуна 1956). По повратку из војске (1961) студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967). Један је од покретача, власника и уредника новосадске „Самоуправе”, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986–1990). Од 1994. објавио је више од стотину књига (још три су у припреми), углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја 20. века. За „Енциклопедију Новог Сада” написао је стотинак прилога о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912–1918, о ПТТ саобраћају, планинарима. Био је сарадник у првој књизи „Српског биографског речника (А–Б)”, открио је један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959), на светло дана изнео забрањену књигу „Хрвати у светлости историјске истине”, Београд 1944, потписану „презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 – Београд, 1972).
