Историјат Архива Војводине

Архив Војводине (1926– )
Архивска грађа у Архиву Војводине
Зграде – седиште Архива Војводине кроз време
Управници – директори Архива Војводине

Архив Војводине (1926– )

Архив Војводине је почео да ради 1926. године, а његов званични назив је тада гласио Државна архива у Новом Саду. [1] Решењем помоћника министра просвете пов. бр. 1566, од 5. августа 1926. године „за архивара Државне архиве у Новом Саду“ је био постављен др Димитрија Кириловића. У децембру исте године, Кириловић је ангажовао великог познаваоца архивске грађе, др Алексу Ивића, да сачини „извештај о стању и обиму архивске грађе жупанија и градова на подручју Војводине“ (данашње територије АП Војводине).

Димитрије Кириловић је упорним вишегодишњим радом успео у настојању да у Архив пренесе архивску грађу: Бачко-бодрошке жупаније из Сомбора; Торонталске жупаније из Великог Бечкерека; Тамишке жупаније из Вршца; Шајкашког батаљона; део архивске грађе Кикиндског дистрикта и Немачко-банатског граничарског пука број 12; Народног одбора из 1848/49; архивску грађу градова Новог Сада и Петроварадина; Каменичког властелинства; Народне управе за Банат, Бачку и Барању; Збирку планова места у Војводини (која се налазе на данашњој територији АП Војводине) с почетка 18. века; матичне књиге рођених, умрлих и венчаних од почетка 18. века (дупликате рађене за потребе државних органа); писама истакнутих личности из јавног и културног живота, и осталу грађу која аутентично сведочи о деловању, животу и раду, као и политичким, друштвено-економским и културно-историјским приликама у којима су њени ствараоци живели и деловали. Др Кириловић је као члан Државне комисије за реституцију архивске грађе, успео да пренесе у Нови Сад велики део грађе из Мађарске, Аустрије и Румуније.

После завршетка Априлског рата, Архив се нашао на територији такозване Независне Државе Хрватске. Окупационе власти су део грађе преселили из зграде Магистрата у Гарнизонску управу, а део су однели у Беч. Осим тога, Рудолф Шмит, бивши чиновник Архива, а којег су окупатори поставили „за комесара Државне архиве у Новом Саду и Историског друштва“, је присвојио у личном интересу вредан део архивске грађе и пренео га у Чехословачку пред сам крај рата. Велики део грађе је уништен приликом пресељења Архива у казамате Петроварадинске тврђаве 1943, где се налазио до 1945. године, када је преосталу архивску грађу Архива, Главни народноослободилачки одбор Војводине преселио у сутеренске просторије Банске палате у Новом Саду.

После Другог светског рата, Архив је 29. априла 1946. године, наставио рад са називом, Војвођанска архива, настављајући прикупљање и заштиту архивске грађе. За управника је био именован Фрања Малин, који је ову дужност обављао до 1946, када је за управника именован др Марко Малетин, дотадашњи архивар у Архиву. Осим заштите архивске грађе коју је прикупљао и чувао, Архив је пратио рад, и проблеме архивских средишта у АП Војводини, која су оснивана у периоду од 1946. до 1954. године.

Архив је 1951. променио назив у: Државна архива АП Војводине. Овај назив је промењен 1958, у: Историјски архив АП Војводине. Исте године, Архив је започео рад и на сређивању архивске грађе фонда Краљевске банске управе Дунавске бановине, који је преузет од Извршног већа АП Војводине 1956. године. Архиву је 1967. године, припојен Пољопривредни архив из Новог Сада, основан 1962. године као специјализована архивска установа за сређивање и обраду архивске грађе из области пољопривреде и водопривреде.

Назив установе је промењен у: Архив Војводине, како и данас гласи, 1970. године. Током седамдесетих и осамдесетих година 20. века на основу протокола о сарадњи са архивима у Мађарској, Румунији, Чехословачкој и СССР-у, који су подразумевали размену стручњака на бази реципроцитета и одговарајућих програма, Архив Војводине је организовао истраживања и заштитна снимања архивске грађе која је од значаја за историју данашње територије АП Војводине у архивима тих земаља, са циљем употпуњавања целина својих фондова и збирки. Обележавајући осамдесет година рада, Архив Војводине је 2006. године, потписао протоколе о сарадњи са Мађарским државним архивом, Архивом Главног града Будимпеште, Архивом Босне и Херцеговине, Архивом Републике Српске, Архивом Федерације Босне и Херцеговине и Државним архивом Црне Горе.

Архив Војводине је за свој стручни, научни и културни рад добио више друштвених признања и награда: Орден заслуга за народ – награда Председништва СФРЈ, 1986. године; Златна архива – коју додељује „Фондација Александра Арнаутовића“ 1999. године; Искра културе – награда Завода за културу Војводине, 2006. године.

Архив Војводине је указом председника Републике Србије одликован Сретењским орденом, другог степена, 2016. године, за нарочите заслуге у очувању културног и историјског наслеђа, поводом 90 година постојања и успешног рада.

[1] Данашњи Архив Војводине. Назив установе се више пута мењао. У даљем тексту: Архив Војводине, скраћено: Архив.

Архивска грађа у Архиву Војводине

Најстарији документ у Архиву Војводине је пергаментни фрагмент рукописа, према стручној палеографско-археографској анализи радиокарбонском методом ¹⁴C време настанка је датовано у 12–13. век (стручне и научна анализа су рађене током 2015). Рукопис је настао на пергаменту, главнина текста је исписана црним мастилом; једини украс у рукопису представљају једноставни цинобер иницијали. Ради се о дволисту из Бревијара, писаном латинским језиком, каролиншком минускулом. Текст представља делове богослужења из Четрдесетнице.

Архив Војводине чува и стручно одржава (око) 9.000 метара архивске грађе у 566 архивских фондова и збирки. Грађа је настајала у периоду од 12–13. векa до 2010. године. Језик грађе је латински, немачки (писмо готица), мађарски, српски народни и књижевни језик у различитим епохама, стандардни српски језик а само спорадично има докумената и на другим језицима (француски, италијански, грчки). Архив чува и архивску грађу насталу радом органа управе и јавних служби из периода Хабзбуршке монархије и Аустро-Угарске царевине – жупанија Бачко-бодрошке, Торонталске и Тамишке, Илирске дворске комисије, депутације, Илирске дворске канцеларије и органа Српског Војводства и Тамишког Баната, Краљевине СХС – области Бачке, Београдске и Сремске, Краљевине Југославије – Краљевске банске управе Дунавске бановине, и ФНРЈ односно СФРЈ – органа АП Војводине, правосудних органа, војних, културних, просветних, научних, здравствених, социјалних, привредних, спортских, друштвено-политичких и верских, институција, установа, организација, друштава и удружења који су деловали или делују на територији данашње АП Војводине. Архив чува и личне и фондове истакнутих појединаца чија је делатност значајна за историју АП Војводине.

Према евиденцији која се води у сали за истраживаче, наводимо фондове и збирке који су до сада највише истраживани: Илирска дворска комисија и депутација – Беч (1745–1777), 1688–1792; Илирска дворска канцеларија – Беч (1791–1792), 1791–1792; Бачко-бодрошка жупанија – Баја, Сомбор (1688–1849), 1688–1849; Торонталска жупанија – Велики Бечкерек (1779–1849), 1731–1849; Тамишка жупанија – Темишвар (1779–1849), 1731–1849; Шајкашки граничарски батаљон –Тител (1763–1873), 1768–1878; Земаљска управа за Српско Војводство и Тамишки Банат – Темишвар (1849–1861), 1849–1861; Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861–1954), 1779–1954; Техничка дирекција Акционарског друштва Канала Краља Петра I – Сомбор (1921–1945), 1802–1957; Народна управа за Банат, Бачку и Барању – Нови Сад (1918–1919), 1918–1919; Трговинско-индустријска и занатска комора – Нови Сад (1919–1941), 1919–1941; Краљевска банска управа Дунавске бановине – Нови Сад (1929–1941), 1929–1941; Главни народноослободилачки одбор Војводине – Нови Сад (1943–1945), 1944–1946; Војна управа за Банат, Бачку и Барању – Нови Сад, (1944–1945), 1944–1945; Скупштина САП Војводине – Нови Сад (1945–1991), 1945–1982; Извршно веће САП Војводине – Нови Сад (1946–1991), 1946–1985; Збирка карата и планова, 1794–1956; Збирка повеља и диплома, 1565–1861; Збирка матичних књига Војводине, 1826–1895. О aрхивској грађи фондова и збирки се воде све Законом прописане евиденције.

Зграде – седиште Архива Војводине кроз време

Од свог оснивања, Архив је имао проблем са простором за смештај грађе. Прво, привремено седиште је било у просторијама Просветног инспектората (Футошки пут 77, данас Футошка улица 17, у којој се налази средња Електротехничка школа „Михајло Пупин“). У тој згради су се налазиле и Женска учитељска школа и Трговачка академија, а Архив је добиo на коришћење само две просторије, иако је Димитрије Кириловић тражио цео спрат са 30 просторија. Зато је, 1934. године Архив пресељен из Новог Сада у Петроварадин у зграду Петроварадинског магистрата (Јелачићева улица 8, данас Београдска 6) где је добио 15 просторија. Међутим, у тим просторијама није било ни елементарних услова за чување и заштиту, али је Архив силом прилика ту остао до завршетка Априлског рата. Тада је грађа пресељена у просторије Гарнизонске управе у Петроварадину, а затим 1943. године, у казамате Петроварадинске тврђаве. Архивска грађа је 1945. године поново премештена у просторије сутерена Банске палате (тадашње зграде Главног народноослободилачког одбора Војводине, данас седиште Владе АП Војводине, Булевар Михајла Пупина 16). Будући да је реституцијом враћана грађа која је однета у иностранство током Другог светског рата (из Беча 1947, из Чехословачке 1959, из Будимпеште 1960), показало се да је и овај простор недовољан. Грађа добијена реституцијом, 120 сандука списа и књига, налазила се у ходнику сутерена.

Проблем је решен, тако што су од Српске православне цркве изнајмљене просторије у Сремским Карловцима– просторије у Патријаршијском двору (Трг Бранка Радичевића 8) и зграда Народних фондова (Трг Бранка Радичевића 3), у које је Архив пресељен 1956. године. Архивска грађа је из зграде Народних фондова од децембра 1959. до фебруара 1960, пресељена у зграду бившег Карловачког магистрата (Трг Бранка Радичевића 1, тада седиште Месног народног одбора у Сремским Карловцима, данас седиште СО Сремски Карловци). Пресељењем Архива у Сремске Карловце, било је омогућено да се до тада прикупљена архивска грађа само прегледно распореди. Међутим, припајањем грађе Пољопривредног архива, Архив Војводине, је опет имао проблем са смештајем грађе, па је 1968. године део грађе пренет у конаке манастира Беочина (грађа која се налазила у конацима манастира, пренета је 2000. у садашњу зграду Архива Војводине).

Зграда у којој се налазио Окружни затвор, саграђена је 1901. године, а наменски је адаптирана за потребе Архива Војводине 1988. године, и крајем октобра исте године, Архив је пресељен из Сремских Карловаца. Зграда је свечано отворена 27. априла 1989. године. Одлуком Владе Републике Србије из 2007. године, ова зграда је проглашена спомеником културе.

Депои Архива Војводине имају капацитет за 12 километара архивске грађе. Опремљени су металним полицама и помичним електричним „возовима“, хигрометрима и термометрима који контролишу климатске услове унутар депоа, као и противпожарном опремом и апаратима за откривање пожара. Архив је 2008. увео електронску контролу улаза и излаза у депое. Манипулацију архивском грађом из депоа до радних просторија и сале за истраживаче омогућују два теретна лифта.

Управници – директори Архива Војводине

Др Димитрије Кириловић („архивар“1926–1932; управник 1932–1941); окупационе власти су 1941. године поставиле Рудолфа Шмита, бившег чиновник Архива „за комесара Државне архиве у Новом Саду и Историског друштва“, али он није до краја рата остао у континуитету на тој дужности; после Другог светског рата на место „шефа Државне архиве у Новом Саду“ је био постављен Фрања Малин (1946). Од тада, на челу установе су били: др Марко Малетин (1946–1949); Живојин Радуловачки (1949–1953); Драгослав Јовановић (1954–1955); Милорад Рајић в. д. директора (1955–1956); Сава Атанацковић (1956–1958); Велимир Михајловић, в. д. директора (1958–1964); Ђорђе Марђелошки (1964–1969); мр Средоје Лалић (1969–1971); др Калман Чехак (1971–1979); Данка Миљевић, в. д. директора (1979–1980), др Сава Живков (1980–1989); Павле Станојевић (1989–2003); Стеван Рајчевић (2003–2013); Бранимир Андрић (2013–2018). Од 21.06.2018. године директор Архива Војводине је др Небојша Кузмановић.