ВИЈАЛО СЕ ПЕРО ПАУНОВО

Збирка М. Теодоровића садржи 83 песме што је чини и квалитативно, једном од најкомпактнијих збирки насталих последњих деценија са овог простора, а с обзиром да је преко 70 песама казивала његова мајка Анђелија (Ана-Анђа), она би се могла назвати и јединственом „ауторском збирком”, на овај начин и последњег усменог казивача са ових простора, чије је казивање срећом, и забележено. Иако песме у овој збирци представљају типичан усмени лирски и лирско-епски репертоар песама, које су углавном певане на славонском делу Војне Границе (али и шире, Крајине), у њима плени изузетан квалитет и лепота варијаната ове последње усмене казивачице, чије је певање забележено, а који садржи све важније мотиве песама певаних и опсталим вековима на тлу Западне Славоније.

Врлина ове збирке (у шта се није дирало) јесу забележене песме онако како их се казивачица сећала, што значи да нису сврставане у уобичајене мотивске групе (љубавне, породичне, митолошке, граничарске), већ су забележене често 142 асоцијативно, где „песма песму дозива”, што их опет квалитативно и мотивски враћа изворном доживљају, како су се те песме и певале (без стручне поделе на мотивске врсте). Такође, овде није направљена ни жанровска подела на лирске (краће песме) и тзв. баладе (дуже, лирско-епске песме), којима је ова збирка видно прошарана, а које свакако доприносе њеном укупном квалитету и лепоти.