У уторак, 2. августа 2022, у Aмфитеатру Архива Војводине представљена је збирка кратких прича Јованке Јелић „ИЗА ЖАЛУЗИНА” у издању издавачке куће Мали Немо из Панчева. У програму књижевне вечери учествовале су књижевнице Маја Гојковић, Илинка Г. Вуковић и ауторка, која се после четири књиге поезије, први пут представила читаоцима прозним делом.
Јованка Jелић рођена је у Београду 1961. године. Дипломирала је психологију на Филозофском факултету у Београду и психотерапију у оквиру Гешталт студија за едукацију из области психологије у Београду. До сада је објавила четири књиге поезије под називом Интиме и осаме, Иза ћутања, Плацебо и Сагласја. Песме, хаику и приче су јој објављиване у књижевним часописима Мала птица, Стремљења, Свеске и Савременик. Заступљена је у антологијама Ветар у гриви и Фигуре у тексту – градови у фокусу и панорамама Најлепше песме српских песникиња и Јабука у српској поезији. Бави се индивидуалном и групном психотерапијом и стручни је сарадник у школи, у раду са децом и младима са сметњама у развоју.
У књизи ултра-кратке прозе Јованке Јелић Иза жалузина, изнедреној из раскошног поетског имагинаријума и богатог животног и професионалног искуства ауторке, налазимо праве драгуље сажетости, вешто повезане тематским круговима. 120 прича одређених урбаном митологијом, духовитошћу, скициозношћу и дубоким понирањем у људску психу, груписане су у три циклуса: „У пролазу”, „Иза жалузина” и „Из воде”.
Како то лепо описује у својој рецензији књижевник Драган Станишић: „[…] У циклусу Иза жалузина, који се одвија у породичном ентеријеру, иза завеса, списатељица смело улази у свет женске интиме, врло отворено и искрено, рафинираним поступком који је близак њеној поезији из ранијих збирки. Префињеним разоткривањем спектра брачних односа који се смењују као у неком завртелом паноптикуму, дубинском самоанализом, али и психоскопијом мушко-женских односа, са необичном лакоћом разобличава и разјашњава компликоване животне ситуације. Оптика је овде окренута и према односима родитељ–дете и деменцији, а понајвише тајанственој планети жени, са свим њеним раскошним фантазијама, жудњама и узалудним болом несхватања”.
Готово све приче су попут песме, од шест реченица па до тридесетак, сажете и језгровите. Књижевница често користи контрасте да подвуче сву бизарност, сву опорост лица и наличја, бескорисност и сувишност људи који не налазе смисао, сврху, мотив, жељу, глад, љубав. Немају снаге и храбрости да ишта мењају… Па ипак, како то оштроумно опажа Слађана Бајчин: „Толико је мрака а толико радости у причама Јованке Јелић… Психолошка карактеризација ликова овде иде од најпоганијих дубина човековог бића и талога живота до најузвишенијих тренутака препознавања божанског. И глиб и сунце, некад у једној причи, попут неочекиваног, или дубоко у нама потиснутог, никада испричаног, излазе на светлост дана”.
Многе приче написане су у дијалошкој форми, погодне за драматизацију, што су публици учеснице програма успешно дочарале.
Књижевно вече је употпунио снимак музичких изведби Илије Грандеа, у одсуству кантаутора.
