У четвртак, 15. септембра 2022. године, у Архиву Војводине представљене су три збирке поезије ауторке Кристине Павловић Рајић: Разгрљен круг (Галаксијанис, Ниш 2018), Лепеза (Галаксијанис, Ниш 2019) и Зелена љуљашка свемира (Граматик, Београд 2022). Својеврсни песнички портрет ауторке дочарала је, заједно са ауторком која је казивала своје стихове, Бранка Тарбук, књижевни критичар, лектор и уредник из Београда, која је говорила о поетици ауторке и месту њене поезије у савременом песништву.
Кристина Павловић Рајић рођена је 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности у Десетој гимназији „Михајло Пупин” у Београду и докторанткиња на модулу Српска књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Члан је Удружења књижевника Србије.
Поезију, кратке приче и есеје објављује од 2017. године у Новој Зори, Књижевним новинама, Градини, Драми, Савременику, Суштини поетике, Новом погледу у Санкт Петербургу. Добитница је више књижевних награда.
Уместо уводне речи, песникиња се обратила публици на свој начин, стиховима пролошке, аутопоетичке песме „Треба ми реч” из збирке Зелена љуљашка свемира, овенчаном Првом наградом на Међународном конкурсу за професоре књижевне ствараоце „Бљесак 2” (2020), са којег је понела и Трећу награду за причу и Трећу награду за есеј. Већ први стихови: „Треба ми реч, чудесна као свичева светиљка/реч чиста као радосница мајчина…”, реч од које „уздрхти срце” и „цело биће облију милине” – у трену су увели слушаоце у Кристинин свет лиризма, музикалности стиха, у искрену песничку загледаност у себе.
Бранка Тарбук, која је пратила „рађање песника”, од Кристинине прве песничке збирке до данас, указала је на посебност Кристининог песничког израза, која проналази савршену форму да искаже оно што осећа, и када су у питању „тешке теме” смрти и бола у збирци Разгрљени круг, коју песник Драган Марковић с правом назива лирским молитвеником који је „…добродошао у ово окриље непролазних посвета љубави нераскидивој и недокучивој. Из одболоване нужности и неиздрживе празнине опустелог сопства, грозничаво тражећи исходиште из безизлазја, песникиња се ухватила у коштац са страшном тајном смрти, одлучна да не устукне док је не раскринка. Као громом прокинут круг најблискијих душа, испуниће везивом лирске честитости, намерна да пронађе једини пут – одговор којим се из грозничаве сестринске запитаности може коракнути даље... Песникиња је овом књигом стихова посвећених брату који је једнако жив на један други начин, у једној истинитијој реалности, прошла кроз искушења болних спознаја, сазревајући и надрастајући себе у процесу дубоко личног утврђивања истине да је љубав надмоћнија од смрти и да смрти заправо и нема”.
Истоветну поуку из Кристининих стихова изводи и Бранка Тарбук: „Када је бол испеван и отпуштен, остала је само љубав, од које све почиње, у коју све утиче и која свиме влада. Љубав је онда родила ову поезију, која ће вас на тренутке застрашити својом тамом, само да би вас опет извела на светлост спознаје. Колико год да је тема којом се песникиња бави тешка, доноси ослобађање, отпуштање и смирај, уз схватање да се ништа не мора – да човек прописује себи казне и патње, а да је уистину слободан, само треба изабрати тај пут. На њему смрти нема…”
О томе су посведочили стихови песме „Mир” у казивању ауторке: „Само дрхти ли / у сретење разгрљених кругова / искричав кристал…? Mир је немир уснули”.
Уследиле су песме из збирке Лепеза, која је уистину једна лепеза, палета богатства женске природе, једно женско писмо, за све жене и њихове непреболеле, тајне погледе, у којима душа остаје чиста и тек понекад признају себи шта је све заиста скривено у њима.
Трећи по реду песнички рукопис Кристине Павловић Рајић, Зелена љуљашка свемира, наслања се на претходна два – са јасно видљивим искораком ка новим темама и поступцима. То се види већ по разуђеној, шароликој композицији овог рукописа, састављеног од девет циклуса и пролошке песме. „Сагледана у целини, Зелена љуљашка свемира настала је из унутрашње борбе за превладавањем егзистенцијалне тескобе и изласка у слободу и пуноћу постојања… Све их повезује унутрашња нит ’жудње за бесконачним’. А то је само једно од могућих имена оног недокучивог душевног Бола, без којег нема ни песме ни певања” – каже о збирци Душко Бабић.
Из Зелене љуљашке свемира чули смо и одличну песму „Пертле” која је добила Прву награду на Међународном песничком конкурсу „Сремскокарловачки песнички бродови” (2021).
Свој разуђен песнички портрет, уједно модеран и традиционалан и у темама и у стилу, ауторка је заокружила казивањем песме „Бузуки” у којој, у стању дионизијске распамећености, бодри себе узвиком: „Играј, упркос страховима”.
Ово камерно књижевно вече, присно и љубазно, обогатило је присутне слушаоце разноврсношћу поезије, страствене, снажне, храбре а уједно женствене и одмерене, у духу саме ауторке.
Модератор програма била је класични филолог Сања Демировић.
