Дана 18. маја 2023. године у Архиву Војводине представљена је књига Српско друштво Црвеног крста Србије у Великом рату (1914–1918). Неми сведоци аутора проф. др Милана Радовановића.
Проф. Радовановић рођен је у Београду 1938. године, где је завршио гимназију, дипломирао на Машинском факултету, а потом магистрирао и докторирао из шире области науке о топлоти. Објавио је више од 400 стручних радова у земљи и иностранству, приручника и књига, међу којима је књига Сагоревање у флуидизованом слоју издата у Сједињеним Америчким Државама и потом преведена на руски језик.
Предавао је на Универзитету Твенте у Холандији, био шеф Катедре за термичке процесе на Машинском и Технолошком факултету, као и декан Машинског факултета у Београду.
Водио је низ домаћих и међународних научно-истраживачких пројеката, био члан експертског тима Националног програма за штедњу енергије и обновљиве видове енергије Министарства науке и технолошког развоја. Био је председник Савеза филателиста Србије као и председник Друштва термичара од 2002. до 2022. године. Живи и ствара у Београду.
Током претходних двадесет година бавио се поштанском историјом Србије у Првом светском рату и на ту тему објавио је више од 70 радова у земљи и иностранству. Бавећи се поштанском историјом Србије у Великом рату објавио је једанаест књига.
Како је података о раду Друштва Црвеног крста Србије, током периода 1914–1918, нажалост, веома мало, проф. Радовановић се у својој књизи бави немим сведоцима овог несрећног, али и великог времена за Краљевину Србију, а то су су пошта, фотографије и документи.
Друштво Црвеног крста Србије је у периоду одвијања Великог рата обавило огроман хуманитарни посао и патриотску дужност, борећи се за сваког нашег човека, обезбеђујући му физичку, психичку и материјалну помоћ. Борио се за егзистенцију српског народа, како у поробљеној Србији, тако и изван ње: на Солунском фронту, у Бизерти, у Француској, Енглеској, Швајцарској. У условима рата омогућио је низ информација о положају, животу и смрти, здрављу и условима живота како оних који су остали у Србији, тако и оних на ратишту, у заробљеничким логорима и расејању, омогућујући њихову преписку. Наиме, потребно је изместити се у то време да би се схватио значај поште као средства не само комуникације, већ једине вести. И не вести само у смислу догађања на фронту, већ личне вести.
Као такви, неми сведоци којима се проф. Радовановић бави у својој књизи на озбиљан и документован начин, омогућили су потпунији, ближи приступ овом важном периоду српске историје.
