Један од архивских фондова Архива Војводине је недавно привукао велику пажњу јавности. Реч је о фонду Ф.562, односно личном фонду Славка Одића (1915–2006). Заправо, пажњу је изазвао један досије из тог фонда, означен сигнатуром Ф.562.3.1.1.2. Иако овај низ цифара не значи много некоме коме архивистика није блиска, за очекивати је да ће га добро упамтити сви они који се интересују за тему ратних злочина у НДХ.
Славко Одић, рођен у Бихаћу, био је носилац Партизанске споменице 1941. После рата је Одић, резервни пуковник, радио у министарствима унутрашњих и спољних послова, те у дипломатији, као генерални конзул у Торонту. Истовремено је написао неколико значајних историографских дела, фокусираних углавном, мада не и искључиво, на теме у вези са делатношћу обавештајних служби на територији окупиране Југославије. Његово интересовање за тајне службе се може објаснити чињеницом да је током једног дела своје војне каријере био припадник Одељења за заштиту народа, познатијег као ОЗНА. Са таквим искуством, као и статусом прпиадника комунистичке елите, Одић је имао приступ архивама недоступним јавности.
Недуго након његове смрти, седам кутија Одићеве личне архиве се нашло у Архиву Војводине. Услед ограничених капацитета и броја запослених, архива није одмах сређена и обрађена. Међутим, када је један архивист започео рад на њој, био је запањен – у архиви се налазило много вредних и интересантних докумената. Неки од њих су били, чак, оригинални документи окупационих власти, а међу њима и досије касније означен сигнатуром Ф.562.3.1.1.2.
Досије је чинила велика количина докумената – више од 600 листова. Носио је назив „Усташка звјерства у НДХ“. Подробнијим прегледом, архивист је установио да су већина докумената у досијеу заправо на немачком, из 1941. и 1942. године: сачинили су их или немачки обавештајни органи у Хрватској и Србији, или, пак, органи колаборационистичке владе Србије, у првом реду Комесаријат за избеглице. Неки од докумената су били писма или извештаји истакнутих грађана или заповедника паравојних јединица, преведени накнадно на немачки. Поред тога, у досијеу се нашло и 63 фотографије заточеника усташких логора смрти и жртава првог масакра Срба у НДХ, почињеног априла 1941. године у селу Гудовац код Бјеловара. Све фотографије, заједно са кратким описима, биле су закачене на листове хартије са меморандумом шефа нацистичке безбедносне полиције у Србији (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes in Belgrad, скраћено. BdS). Пошто је и много других докумената имало меморандум, потпис или било упућено BdS-у, архивисти су претпоставили да је можда овај орган начинио досије, интересујући се за стање у НДХ из безбедносних разлога. Ова претпоставка, међутим, још увек чека да буде дефинитивно потврђена.
Одмах након што је увиђен потенцијални значај досијеа, Архив Војводине се обратио Министарству културе за одобрење пројектних средстава, која ће бити употребљена за превод докумената на српски, те њихово објављивање у облику књиге. У књигу ће, поред поред општег увода, бити укључени и радови еминентних стручњака у области проучавања злочина почињених у окупираној Југославији. Поред тога, уз књигу ће бити приложени и оригинални документи у електронском облику. У погледу културе сећања, објављивање овог досијеа ће имати вишеструки значај: поменуто је да он садржи велики број оригиналних докумената окупационих власти и тајних служби; та документа се односе на исту тему – злочине у НДХ; већина тих докумената највероватније није раније била објављивана, нити је уопште била позната.
Досије тренутно није доступан јавности, а да би се избегао ризик од евентуалног оштећења вредних докумената у њему. Међутим, како је већ израђена његова дигитална копија, исту је могуће прегледати у просторијама Архива Војводине. Особље Архива позива јавност на стрпљење док досије са свим прилозима не буде објављен. До тада, уколико имате било каквих питања у вези са овом темом, молимо да нам се обратите путем званичне електронске поште Архива.
