Марко Бранковић

Након читавог радног века проведеног у служби Српске православне цркве и српске просвете, у којој је оставио дубок траг, протојереј-ставрофор Марко Шпановић је овдашњу теолошку и уопште, читалачку јавност веома обрадовао овако значајним академским и душекорисним подухватом. Пишући о Светој тајни Причешћа, која представља угаони камен духовног живота Цркве Христове, аутор је заиста пронашао адекватно поље свог интересовања, на ком у пуној мери може применити не само широка знања, већ и велико искуство које је стекао у својој каријери.

У овој књизи, сложена богословска тема је исписана пером дугогодишњег наставника, због чега обилује сликовитим мислима и чврсто држи пажњу читаоца, суочавајући га са оштроумним и аутентичним тумачењима. Стога и Ми најтоплије препоручујемо ово издање нашој читачакој публици, са дубоким уверењем да ће управо на овим страницама многи пронаћи одговоре, али и надахнуће за даља истраживања ове неисцрпне теме.

Оригинална документа архивске грађе сабрана у овој књизи разне провенијенције садрже: ратне извештаје А. Рајса; међународних комисија; команди јединица и органа власти Краљевине Србије; наређења непријатељских јединица и окупационих органа власти о најстрожијем поступању према српском народу, којем забрањују употребу речи Србин, исповедање вере, обележавање верских празника, употребу српског писма, језика, затирање православне вере, претварање српских богомоља у коњушнице и магацине наоружања итд.

Размере учињеног геноцида недвосмислено указују да је рат Централаца против Србије од првог дана агресије Аустроугарске августа 1914, па до краја рата 1918. имао геноцидан карактер те да су агресори планирали и извршили геноцид над Србима. Сабрана сведочанства о енормним злоделима аустроугарске, немачке и бугарске војске и њихових окупационих органа власти у Србији 1914. до 1918. трајно сведоче на извршени геноцид, на њихову неизбрисиву срамоту. Србе, српски народ на свим просторима ма где живели трајно опомињу да не забораве неправде и геноцид који је над нашим народом почињен, али и да потенцијално, због интереса ,,великих”, постоји и траје опасност да над Србима могу починити нови геноцид.

In this book in focus are regional growth and sectoral structure relations. The study of the regional growth / sectoral structure relation involved various techniques of shift-share analysis. In the standard shift-share analysis, regional (economic) growth (in terms of various indicators such as: GNP, employment, fixed assets) was broken down into three parts: proportional hypothetical growth, structural shift and differential (regional) shift.

This study analyzes the relationship between regional growth and sectoral structures. Different techniques of shift-share analysis (SHISHA) are used to test this relationship. In the standard version of the analysis, regional (economic) growth, expressed through various indicators such as: gross domestic product, employment, and fixed assets (capital), is broken down into three segments: proportional (relative) hypothetical growth, structural, and differential (regional) shift.

Као изворник за приређивање ове књиге послужиле су Prostonárodné slovenské povesti Павола Добшинског у издању из 1958. године које је објавила издавачка кућа Slovenské vydavateľstvo krásnej literatúry из Братиславе, тачније његова дигитализована верзија у оквиру Златног фонда словачке књижевности. Од мноштва реиздања у бројним редакцијама и адаптацијама одлучили смо се управо за ово, због тога што је у њему објављено свих деведесет бајки које је сакупио и уредио Павол Добшински а руководећи се наумом да прикажемо што аутентичније и свеобухватије бајке које је изворно сакупио и да се, у оној мери у којој је то данас могуће, приближимо словачком изворном народном стваралаштву.

уредник Александар ГајићОМЛАДИНА И ПОПКУЛТУРНИ УТИЦАЈИ – ЗБОРНИК РАДОВА ИздавачиЦЕНТАР ЗА КУЛТУРНУ ОБНОВУ АРХЕОФУТУРА, Нови СадАРХИВ ВОЈВОДИНЕ, Нови СадНАУЧНО УДРУЖЕЊЕ ЗА РАЗВОЈ СРПСКИХ СТУДИЈА, Нови Сад За издавачеНикола Павловић, Председник Центра за културну обнову АрхеофутураДр Небојша Кузмановић, Директор Архива ВојводинеДр Борис Булатовић, Председник Научног удружења за развој српских студија Рецезенти:Проф. др Срђан Шљукић, Филозофски факултет,

Још увек мало људи и данас зна да је у Равногорском или четничком покрету и јединицама Југословенске војске у Отаџбини ( ЈВуО) у току Другог светског рата био знатан број наших муслимана. Још мање се зна да су имали представнике у Равногорском покрету, тј. његовом политичком делу Врховне команде, као и у Централном националном комитету (ДМ) на челу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем. Била је формирана и Муслиманска национална војна организација (МНВО) са муслиманским четничким јединицама којим су командовали муслимани. То су били људи који су Краљевину Југославију сматрали својом државом на челу са династијом Карађорђевића. Такође, сматрали су да је Равногорски покрет са ЈВуО организовани покрет отпора окупацији на челу са генералом Дражом Михаиловићем, легитимним представником међународно признате избегличке Владе и краља Петра II Карађорђевића који су се привремено налазили у Лондону. Многи од њих су се осећали Србима исламске вероисповести или као Југословени, што је било исто.

Припадници Равногорског покрета, јединица ЈВуО и њихове присталице нису били против своје државе Југославије као што су били усташе, балисти, неки екстремни муслимански кругови и они који су Немце и Италијане сматрали „ослободиоцима“ а не окупаторима. Равногорци, припадници ЈВуО и њихове присталице су се борили да се сачува та држава и да се њено унутрашње уређење уреди на један праведан и демократски начин уз поштовање свих народа и вера и да се исправи велика историјска неправда, учињена српском народу који је својим великим људским и материјалним жртвама створио ту државу и у Првом и у Другом светском рату и утопио у њу своје две раније независне државе: Србију и Црну Гору.

Популационо и територијално мали народи и државе, који се налазе у унутрашњости верских, цивилизацијских, економских, идеолошких, геополитичких и геостратегијских „пан-области”, у контексту тзв. процеса дугог трајања већином немају много дилема, а ни избора. Геодетерминистички им је одређено где историјски припадају, уз који центар моћи се сврставају, којом интересном сфером су обухваћени, како се у преломним временима опредељују, у ком смеру се дугорочно оријентишу, „којем царству ће се приволети”, с ким ће да граде своју будућност… Они су „сламка међу вихорове” и њих носи матица историје на коју они уопште не утичу или утичу веома мало. У међународним односима се по правилу ништа не питају, односно третирани су не као „субјекти” који мање-више самостално одлучују о себи и нарочито о другима, већ као „објекти” којима се манипулише и који често за велике силе представљају „монету за поткусур”. Изузеци су веома ретки, краткотрајни и најчешће су плаћени високом ценом.

Српски народ и државу једна колосална историјска личност је привилеговала да могу бити поштеђени таквог „оријентацијског тумарања”. ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 375 Био је то принц Растко Немањић – потоњи Свети Сава. Прави и несумњиви „отац нације”! Он је српски народ, а у складу са Символом вере, не само верски ситуирао унутар „једне, свете, саборне и апостолске Цркве” – Православне – већ га је и увео у ред малобројних етноса који имају своју, независну, помесну цркву, у то време архиепископију, а сада патријаршију.

Питома бачка равница сведочила је бројним променама када је постала део нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српско становништво из тзв. пасивних крајева нове краљевине, брдских предела данашње Босне, Херцеговине, Лике, Далмације, Славоније, Црне Горе удахнули су нови живот између Дунава и Тисе. Део српског становништва који је већ живео у Панонској низији, новим разграничењем између Краљевине СХС и Мађарске одабрали су (оптирали) да пређу да живе са својом српском браћом у вековном досањаном сну.

У општини Бачка Топола је тада формирано десет колонистичких насеља. Солунски добровољци, надареници и оптанти дошли из свих крајева Балкана и Панонске низије потражили су нови и бољи живот између долина Криваје и Чика. Нова насеља али и делови већ постојећих постали су место сабрања људи различитих карактера, искуства, обичаја и говора.

This – English – edition of the book is a translation of the one in the Serbian language, published in 2022 under the title Ustaška zverstva: Zbornik dokumenata (1941–1942). As far as the corpus of the Dossier from the personal fonds of Slavko Odić is concerned – and it makes the essential body of this book – the translation team worked from its Serbian version given in the said book and not from the German original.

Based on the documents in the collection entitled Ustasha Atrocities, it can reliably be concluded that the Ustasha atrocities were a fact of first-class political, then growingly military significance, but they were not processed as such for a relatively long time. The purpose of forming the dossier was, in accordance with German interests, to give this fact due importance. The German occupation factors, both in Serbia and in the Ustasha state, were well acquainted with the mass crimes against Serbs, as well as that the strategic policy of the Ustasha state was the annihilation of the Serbian people. They were well acquainted with the means and methods by which this was achieved, not only in ethnic Serbian areas, but also in Ustasha death camps and concentration camps. Based on the strategic German anti-Serb policy, the Ustasha policy of destroying Serbs (by expulsion and killing) enjoyed German support.

Настанак и развој Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и у стручној и у општој јавности пословично се гледа из перспективе распада Совјетског Савеза и прилика које су настале након тога. Тада је спољну безбедност новонасталих постсовјетских држава, уместо расформираног Варшавског пакта, требало надоместити новом регионалном безбедносном организацијом. Наиме, одмах по распаду СССР-а, већ 25. децембра 1991. године, иницирани су нови војни и политички интегративни процеси на постсовјетском простору који ће се, временом, проширити и на друге области Азије.