
Радоје М. Јанковић
КЉУЧЕВИ ЗА АЛБАНИЈУ
ЈУГОСЛОВЕНСКО–ИТАЛИЈАНСКА ПОЛИТИКА ПРЕМА ТИРАНИ (1937–1939)
Издавачи
ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад
АРХИВ ВОЈВОДИНЕ, Нови Сад
За издаваче
Корана Боровић, директор ИК Прометеј
др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине
Уредници
Зоран Колунџија
др Небојша Кузмановић
Техничка обрада, лектура и коректура
Даница Оташевић
Припрема за штампу
Атеље Јуреш Чачак
После атентата и трагичне смрти витешког краља Александра Карађорђевића Ујединитеља 9. октобра 1934. године у Марсеју, по његовој тестаментарној опоруци, до пунолетства младог краљевића Петра II Карађорђевића, Краљевином Југославијом управљало је трочлано Намесништво са кнезом Павлом на челу. Убиство југословенског суверена на тлу пријатељске Француске показало је сву крхкост и рањивост младе државе Јужних Словена, али и оголило пољуљане политичке и моралне односе у међуратној Европи. Екстремистичке националне групе и комунистичке партије које су после Октобарске револуције 1917. године пуштале краке и ровариле по многим државама, па и Југославији, дизале су главу, противиле се династији изазивајући верску и политичку нестабилност. Евидентна је била и све већа раслабљеност Европе: победничке земље из Великог рата губиле су примат у мирнодопском добу, док су поражене снаге јачале и неколико година касније довеле до новог рата. На наоружавање и освајачке амбиције Хитлерове Немачке гледано је кроз прсте, чак су победнице сарађивале са њом. Енглеска и Француска нису више имале јединствен став по многим међународним питањима, заузете унутрашњим проблемима настојале су да не провоцирају Хитлера. Политика британског председника владе конверзативца лорда Чемберлена допринела је ровитом терену Европе. Чемберлен је према агресивним фашистичким силама водио политику незамерања и попуштања. Чак је говорио о географским правима Немачке и да га „мање плаши успех Немачке, него Москве”. Био је радо виђен гост у Берлину и Риму. Ни аншлус Аустрије, а потом и Чехословачке (1938) од Немачке није упалио аларм за узбуну. Охрабрена пактом са Немачком и Италија је изражавала неслагање са одлукама Париске мировне конференције (1919) и све гласније тражила позиције које јој је давао Лондонски споразум (1915), сањала о превласти на Медитерану и продору преко Дарданела и Цариграда на исток, где се Абисинија (Етиопија) нашла прва на удару (1936). Све што се дешавало на међународној сцени наговештавало је тешку будућност. Пред надолазећом буром су затваране очи.


