„ЛИЈА ПАНДЕМИЈА“ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА
Дана, 9. маја 2023. године, у Архиву Војводине je одржана промоција књиге песама „Лија пандемија” Ненада Грујичића, у издању Института за дечју књижевност у Београду. Илустрације за четрдесет пет песама у књизи урадила је једанаестогодишња песникова кћерка, Даница Грујичић, ученица петог разреда ОШ „Никола Тесла” у Новом Саду.
О књизи су говорили др Милутин Ђуричковић, председник Института – уредник и рецензент књиге, и Растко Лончар, песник и књижевни критичар, а песме je читала Даница Петровић, млада драмска уметница. На крају овог лепог и потребног, а надасве квалитетног програма знатижељној и задовољној публици обратио се и аутор, Ненад Грујичић.
На самом почетку програма, глумица Даница Петровић, надахнуто је прочитала уводну песму „Љубав против короне”
Откад је почела да влада корона
породица наша пуна шампиона.
Постали смо јаки, чувамо се блиски,
времена су луда, тешка пандемијски.
Ми смо шампиони љубави и слоге,
на тераси мало протегнемо ноге.
Фискултура живи, склекови се раде,
eј, короно, ко те међу људе даде?!
Затим је драмска уметница, поред других песама, у лепој матерњој мелодији свога гласа прочитала и песме „Прати руке” и „Врући кромпирићи”, које сликају наметнуту потребу у време вируса корона да се руке непрестано перу, а понекад заборавимо и лице умити, те радост у сусрету са „врућим кромпирићима” у сласт – са павлаком и краставчићима, којима се толи не само глад, већ и потреба да се изађе из затворене куће.
Растко Лончар, је истакао значај ове књиге у сваком добу које угрожава људску слободу и смисао живота, књигу као манифест нормалне егзистенције и претрајавања у времену. То је књига која слика породицу као основну ћелију друштва, у овом случају трочлану породицу самога песника који је у време затварања у кућни простор за време пандемије вируса корона одлучио да своју породицу брани песмом. Поезија му је послужила као штит од планетарне напасти са свим њеним феноменолошким енигмама и медијским манипулацијама и последицама.
Песник не тражи неке друге светове већ се окренуо основним стварима и појавама у кући док траје пандемија на катанцу. То су песме о шаху, древној игри која динамично наставља да живи и у нашем времену, о игри картама „Реми” и другима, ТВ-слагалици, квизовима, ребусима и скривалицама у дневним новинама, о математичким задацима, онлајн настави у школи, пилаву, куглофу, пудингу, трешњама, тераси за татине склекове и чучњеве, справама за вежбање у стану и свему ономе што се може у четири зида опевати да би се надвисила неприродна позиција човека који за време наметнуте пандемије не сме чак ни да загрли друга и пријатеља, родбину и ближње, где маска на лицу постаје мера планетарне предапокалипсе. У књизи је и мама као стубишна фигура дома која чека у реду у Пошти, одлази у продавницу, на пијацу, да набавља храну, па потом спрема јела, али и о мамином трчању у касне сате сваки други дан, па о ликовном дару Данице кћеркице која стално нешто слика јарким бојама и тражи излаз.
Милутин Ђуричковић поновио је значај песникове отворене борбе стихом против вируса корона, борбе која духовно јача и зацељује човека наспрам пандемијске муке.
Корона вирус као планетарна пандемија није до сада тематски обрађивана у нашој савременој књижевности за децу и младе, истакао је Ђуричковић, и у том смислу она је својом целовитошћу потпуно оригинална. Најновија књига песама „Лија пандемија” Ненада Грујичића бави се управо том проблематиком, али на један хумористичан и надасве маштовит начин, са пуно игре, нонсенса и ироније – управо онако како то налаже теорија игре Душка Радовића.
Дакле, духовито и врло инвентивно су описане поједине пошасти пандемије, као и многи други детаљи везани за изолацију у кућној атмосфери. Међутим, поред иронично-критичких, ангажованих и других тонова, у већини песама ипак доминирају поучни, васпитно-сазнајни и етички елементи, који и те како величају љубав, заједништво и породицу,
То је књига љубави у једној породици која тиме постаје јака и несавладива, књига породичне среће и јединства. Грујичић духовито и поучно пева, истиче Ђуричковић представљајући ту вредност важан аспект у процесу постизању душевне катарзе, то јест обнављања традиције у новом времену.
При крају несвакидашњег програма, Ненад Грујичић је прочитао песму о шаху, једну од неколико на ту тему, истичући да је шах био спасоносна зона породице током пандемијског закључавања. То је песма „Мама Гаприндашвили и Дана Чибурданидзе”, у којој се надмећу мама и кћерка, и увек ремизирају, а свака помишља да је светска првакиња, једна од оне две чувене шаховске велемајсторке у другој половини 20. века, грузијске генијалке.
Грујичић је објаснио начин стварања „Лије пандемије” односно његов креативни принцип у процесу стварања свих досадашњих књига, да он животно осећа потребу да се поезијом, као сабљом димискијом, као највишим обликом књижевне писмености, супротстави анксиозности и пометености савремених људи и масе у пандемијским условима. Отуда су песме и шаљиве и озбиљне, и за децу и младе, и за одрасле читаоце (М. Ђуричковић).
Публика је сваку песму наградила дугим аплаузом и на завршетку радосно приступила столу са књигама где је била у прилици да добије свеже посвете са распеваним потписима познатог песника (писца).
Нема сумње да је ова промоција показала своја лековита својства и позитивну енергију праве поезије, и као душевни мелем легла на ране угроженог савременог човека.
