Дана 30. августа 2022. године у Архиву Војводине изведен је музичко-сценски перформанс „Јелена жена које нема” у драматизацији и режији наше еминентне уметнице Иване Жигон. Организацију пројекта који обележава 130 година од рођења нашег чувеног писца и нобеловца Иве Андрића подржали су Културни центар Војводине „Милош Црњански” и Архив Војводине.
Иако објављена давне 1962. године, приповетка „Јелена жена које нема” је дело које управо у данашње време потрошачке цивилизације, доживљава своју пуну актуалност, супротстављајући се материјалистичком приступу животу, уметности и љубави, сведочећи да је духовна Љубав далеко стварнија од прозаичне и прагматичне реалности, о чему је пред почетак представе говорио проф. др протојереј ставрофор Драгомир Сандо у својој беседи о духовности и љубави у делу Иве Андрића.
Проф. Горан Бјелановић је на претпремијери ове представе у Херцег Новом тако добро описао оно што се јуче дешавало пред новосадском публиком у бајковитом холу Архива Војводине, рекавши да нема већег подвига него што је оваплотити ону која чак ни за Андрића није постојала. Најтачније би било рећи да је то била једна уметничка авантура, тим занимљивија, што се њоме оваплотила не само Јелена, већ и сам Андрић. Том неком вишом силом која је описана у овој приповеци, доајен нашег глумишта, Тихомир Станић, својим умећем и неодољивом сличношћу, пред нама, присутнима, постао је сам Иво Андрић.
Подвиг је Ивана извела неочекиваном игром сенки и опсена људског духа, преплићући се са изврсном младом Мартом Шћекић у улози Јелене, доносећи свом писцу из дубина његове подсвести најмудрије поуке.
Композитор Предраг Радисављевић, један од најперспективнијих музичких уметника на нашим просторима, који је већ доживео овације пред публиком у региону, оправдао је своју уметничку репутацију својим приступом свакој Андрићевој мисли, узносећи омиљену севдалинку Андрићеву на ниво класичне уметности.
Слојевиту драматургију и режију, све троје глумаца изнели су са лакоћом, остављајући књижевну елиту у публици, књижевника Селимира Радуловића, песника Благоја Баковића, проф. Драгану Дунић и све присутне, у некој дивоти сусрета и осмехнутости душе.
