НЕБЕСКА ДОШАПТАВАЊА

Збирку пјесама са прекрасним насловљењем „Небеска дошаптавања“ Јово Радош отвара кратком, рекли бисмо, пркосном пјесмом, „Још сам ту“. Као да пријатељима поручује да је, иако времешан, још са нама и међу нама, а „оној другој страни“- још сам животан, још стварам, још отимам од живота.
А онда се наставља низ од 32 пјесме (са првом пјесмом број пјесама се подудара са годинама Христовог боравка овдје на земљи, међу нама грешнима). Нижу се слике завичајних мотива, почев са изузетно надахнутом пјесмом „Памтим“, пјесмом која је својеврсни панагирик пишчевим земљацима, у коме је истакао најмаркантније моменте из живота ових весељака и собетњака. Анафорским понављањем глагола „памтим“ аутор оживљава успомене које се не смију заборављати. Поготову не овај заљубљеник у своју Херцеговину, одакле су му преци кренули на добровољачку земљу као солунски ратници, односно, као колонисти након Другог светског рата. Били су то мали/ велики подвизи ових неустрашиваца, понекад не без ризика, попут оне изјаве Ђока Зуровца да Тито „неће издржати до прве слане“.