Дана 28. фебруара 2024. године у Архиву Војводине представљена је књига „Црни коферˮ публицисте, новинара и књижевника Небојше Јеврића.
Друго издање култне Јеврићеве књиге, коју је написао давне 1981. године, а која је, по мишљењу многих, најбоља прва књига неког нашег писца, објавио је Принцип прес из Београда.
Небојша Јеврић. Писац који је поштено платио сваки свој редак, отишавши међу првима на ратиште и као ратни репортер извештавао о ратовима у бившој Југославији, руководећи се геслом од којег никада није одустао: „Корачај према страху и не бој се бола, ако желиш добру причу. Приђи довољно близу. И то је све”. Тако су настали Јеврићеви романи „Српски рулетˮ, „Херој на магарцу путује у Хагˮ и „Кокошињи рат” у којима нам је, доносио поруке оних који су изгинули, огољену истину лишену морализаторске хипокризије.
Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. у Бијелом Пољу. Школовао се у родном граду и Београду, где је потом радио као новинар у Дуги, најтиражнијем магазину у Југославији, нарочито се прочувши по узбудљивим сведочанствима из рата у рушевинама некадашње државе. Писао је у низу познатих листова и часописа у свим српским земљама. Његови најпознатији романи, поред Црног кофера, јесу „Тихи тат”, „Српски рулетˮ, „Ђавоље јаје”. Писао је и бајке „…овај брбљивац о смрти који децу заувек опчињава својим чедним бајкама о лимској сирени, патуљку Вретенку, Страшоњи Страшном, у којима зачуђени препознајемо оно најтананије вајлдовско…”, како то лепо каже Бранислав Матић. И данас живи и ради у Београду као стални аутор у недељнику Експрес, за који пише кратке приче у најбољем „јеврићевском” маниру.
Кратке приче које нам Јеврић доноси у свом Црном коферу, илустроване сјајним цртежима Емила Милоша, писане су са позиција индивидуалности, намерног аутсајдерства, са ставом мање је увек више. Алегоријско, симболичко, баснолико, иронично, чак анегдотално, јесу одреднице свеколике, па и ове најновије Јеврићеве прозе, која говори о много чему, о потреби трагања за смислом, о онтолошком, неименованом системском злу као покретачу, о морбидној стварности, мистицизму, лунарној свакодневници писца који не ускраћује стварности да буде фиктивна, ни фикцији да постане стварност.
Говорећи о књизи Црни кофер, књижевни критичар Душан Варићак истакао је да је кратка форма најзахтевнија у књижевности, а да је кратка-кратка прича најближа поезији. Присутни поштоваоци Јеврићевог стваралаштва уверили су се у то док су без даха слушали приче, старе и нове, које је мајсторски, са геном приповедача, казивао сам аутор.
Присутне је поздравио и др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.
Модератор догађаја била је Сања Демировић, архивист.
