Дана 23. августа 2022. године у Архиву Војводине свечано је отворена изложба слика „Боје и ја” аутора Илије Шауле. Присутним посетиоцима обратио се Миодраг Јакшић, председник „Матице исељеника и Срба у региону” са речима да је Илија, као реномирани књижевник, издавач и саборник српских писаца из расејања, закорачио храбро и у свет ликовне уметности, на аутентичан и самосвојан начин својим сликама дочаравајући пробуђену очаробљену светлост, доспелу из сопствене утробе, уписану у тренутке настајања. Истакао је да то није филозофија космоса или апстракција садашњице на платнима, већ моменти сопства спремни за разговор са спољњим светом. Игри са речима, Илија је додао боје. Јарке и продорне, да јасноћом својом причају.
Потом је своје пријатеље и поштоваоце његовог рада поздравио и сам аутор, изразивши задовољство тиме што своје слике излаже у реномираној установи културе Архива Војводине.
Илија Шаула је српски књижевник, рођен у Карловцу 1963. године, оснивач и председник Књижевне радионице „Кордун”. Покретач издавачке делатности Књижевни ЕСНАФ и главни и одговорни уредник истоименог часописа за књижевност и теорију. Пише поезију и прозу, које су до сада преведене на италијански, енглески, шпански, пољски и албански језик. Данас живи у граду Вест Честер, држава Пенсилванија, САД.
О томе шта га је подстакло да се оствари и кроз ликовни израз, аутор је рекао следеће: „…Нисам могао одолети утиску да у мени заиста почива уметник чији креативни дух мора изаћи на светлост. Свестан да на тај начин своју свакодневницу претварам у лепшу и да ћу се боље осећати у њој. Желим да сваки мој дан буде обојен неком другом бојом… Волим да се моје слике сјаје, то на посматрача делује хипнотички, тако да има осећај да он припада слици, а не слика њему. Сматрам да, поред писања, сликања, вајања, мозаика и још неких уметничких форми које стварам директно у природи, припадам природи и то оном њеном делу у којем почињу снови”.
Проницљив опис сликарства Илије Шауле дао је у својој рецензији изложбе ликовни критичар Драган Јовановић Данилов:
„Сликарство Илије Шауле могли бисмо дефинисати као самоиспитивање и самоосветљавање путем којих се понире у дубине где се отвара ’шкољка ега’. У питању је уметник медитеранске сензибилности и душевности, на чијој слици једна лирска екстатичност и драматичност односи превагу над миметичко-репрезентацијском парадигмом слике”.
У другом делу вечери аудиторијум се упознао са Шаулиним књижевним стваралаштвом кроз представљање трилогије Мидар у издању Књижевног ЕСНАФА из Београда.
На промоцији трилогије, која се одвијала у изузетно топлој атмосфери, учествовали су, поред Миодрага Јакшића и мр Милице Јефтимијевић Лилић, проф. др Здравко Малбаша, као и проф. Љубица Жикић.
Мр Лилић рекла је за роман Булевар светлости, који чини први део трилогије, да је пре свега лирска књига о души у којој Илија завирује у свој унутрашњи свет, даје упутства за живот у разговорима са сопственом душом. За Илију је срећа имати пуно пријатеља у свом срцу. Исконска људска доброта, окренутост другима – то је светлост, насупрот тами која вреба са екрана. У својој рецензији романа каже: „…Илија Шаула већ извесно време посвећено профилише свој литерарни исказ усмерен ка духовности, ка спознајама подстакнутим увидима у сродна искуства других, усмеравању ка ономе што је духовна спознаја, духовно искуство, на шта указује Светлост као израз чисте љубави…” и који „…ту светлосну (љубавну) супстанцу непрекидно и несебично еманира и литерарно оваплоћује како у поезији, тако и у прози и укупном свом активизму… Аутор ове књиге као примарно начело своје поетике нуди баш то: евокативну моћ речи, уметности и веру у то да речи могу деловати оздрављујуће, да љубав може да се пробуди у свима и да озари све. Једноставног стила књиге Булевар светлости је подстицајна и потребна савременом испражњеном човеку изгубљеном између хтења, морања и немогућности реализације својих циљева…”
Проф. Жикић, говорећи о роману Мидар (други део трилогије), евоцирала је успомене на сиромашно послератно детињство током којег је са аутором ишла истим стазама у Кордуну. Дубоко емотивно проживљен роман Мидар доживљава и као егзистенцијални и филозофски, дајући пример изванредне алегоричне слике у којој главни јунак Ан гура своје срце испред себе, јер се оно скаменило и претешко је… Па ипак, он прихвата Мидара, односно своје друго ја, за пријатеља, који му помаже, да се, уз помоћ наде и вере, спасе… јер, као што сам аутор каже, „…Мидар је љубав која ће вијечно волити сав свијет и тежити да од њега учини боље и лијепше мијесто за живот”.
Проф. др Здравко Малбаша, који је по речима аутора дела ушао у срж његовог размишљања, на самом почетку свог излагања истакао је да је у роману свакако еквивалент појму светлости – љубав. Анализирајући Булевар светлости са књижевно-теоријског аспекта, признао је да Илија помера границе жанра, да је порушио класичну форму романа и у њега сабио причу епоха, попут Павића и његовог Хазарског речника. По Малбаши, Мидар је жанровски исповест о свим оним крупним и општим темама из Булевара светлости с том разликом што је Мидар конципиран и као роман и као чиста филозофска исповест. Оваквим поступком Шаула је разбио и избегао класичну форму романа и наслонио се на општи тренд фантастике у књижевности. Шаула је у огромној мери себе уградио у своје ликове, што Мидара смешта и у чисту форму сцијентистичког романа. Иако аутор доживљава реалност као фантастику, а нереалност као реалност, разбијајући форму историјског романа, он ипак остаје роман, умотан у дивни целофан који се зове филозофија, тако да… имамо дојам да су нам пуни џепови афоризама, мудрих речи и бравурица. Све је то у једној фази сазревања и до тада је једно „замршено клупко мисли”. Кад све то прође фазу сушења, брушења, сазревања, онда следи брање зрелих плодова са тог Булевара”. Тада се креће у сакупљање и брање тих плодова и „разасутих искрица” и „сви некако извукосмо ту његову бремениту рибарску мрежу из које изабрасмо ове златне рибице. И богме сакупи се пуна Кордун-крошња текстова писаних у полусну где није било тачки, ни зареза, ни квачица, ни великих слова… Сву ту лепу и оригиналну грађу сместио је Шаула између корица и сад је сви имамо таман толику да јој је потаман у сваком џепу па нам служи као џепна лампа, моћнија, мудрија и светлија и од Аладинове”.
Аутор је нагласио да је био дирнут одлуком да му припадне награда „Растко Петровић” за роман године 2019, додељен од „Матице исељеника и Срба у региону”, јер је Мидар вратио то српско слово расејано међу матицом.
Бијег из вјечности (трећи део трилогије), који се наслања и на роман Мидар а највише по типу филозофског казивања и промишљања себе и света око себе, остао је током промоције мало тајновит. Ипак, уверени смо да ће филозофски исказ аутора дат као мото на самом почетку: „Вољети вјера у љубав! То није религија. То је та стварност која нас спаја и у којој се огледамо једни у другима. Љубав је артерија човечанства! – навести читаоце да прочитају целу трилогију.
Можда све оно што се одвијало на промоцији трилогије Илије Шауле, са које смо сви понели по једно право, правцато лицидерско Мидар срце, најлепше описују речи самог аутора у предговору за друго издање романа Мидар:
„За Мидара се не зна да ли је био или јесте. Свевремен и безвремен је. Утичница за вијечност. Мидар вам је пред очима, загрлите га и пољубите, не одузимајте му право да вас воли…”
Модератор догађаја била је класични филолог Сања Демировић.
