СТАНОВНИШТВО МОЛОВИНА ДО 1930. ГОДИНЕ

Књига Становништво Моловина до 1930. године настала је из два разлога. Први је крајње субјективан – желео сам да у писаном облику овековечим моје претке из породица Мишковић-Глишин, Милутиновић, Недић, Винчић, Ганић и Субић. Други разлог је објективан, то је онај научни разлог односно намера да се сакупе, анализирају и публикују историјски извори о становништву једног села. Ако узмемо у обзир да данас у Моловину, у том забаченом селу на непуни километар од државне границе са Републиком Хрватском, нема више од 150 становника и да се овај број вртоглаво смањује, онда су оба ова разлога оправдана. Моловин је у прошлости имао релативно добар положај. Мало село у близини Дунава, окружено шумама, са свега неколико трговаца и занатлија, али окружено значајним трговачким центрима попут Илока, Ердевика, Шида итд. Првих век и по село је животарило и борило се за свој опстанак у феудалној атмосфери Одескалкијевог зулума. Тек након слома феудалних односа током револуционарних 1848/1849. година, Моловин почиње више да се развија што се најбоље види у порасту броја становника.
Нажалост, данас је тај тренд обрнут. Моловин је данас готово заборављено и скоро потпуно „заспало” село. Међутим, и као такво, село љубоморно чува два бисера српске културе. Први је јединствен иконостас који је 1772. године, првобитно за храм у Товаришеву, у духу светогорских иконостаса израдио Јован Четиревић Грабован. Други бисер припада нематеријалној културној баштини. У питању је ромска тамбурашка породица Фамилић, њена заоставштина у свету тамбурашке музике и њено колективно страдање у јасеновачким губилиштима крваве 1942. године._