ИСТОРИЈСКИ И КАНОНСКИ УСЛОВИ ОБНАВЉАЊА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Уједињење Српске православне цркве (СПЦ), које је реализовано непосредно по завршетку Првог светског рата, тачније 1920. године, нипошто не смемо да посматрамо као изоловани догађај, који се десио поменуте године, већ као један процес започет много раније, а који је у тој години, посматрано номинално и фактички, само доведен до свога краја, односно дошао до оног момента према којем су усмеравани сви ранији напори и покушаји. Сходно овоме, иако наслов ове монографије гласи Историјски и канонски услови обнављања Пећке патријаршије 1920. године, излагање, односно објашњавање процеса уједињења започето је појединачним освр-тима на стање свих шест црквених јединица или покрајинских цркава, чијим ће спајањем, извршеним у духу светих канона, настати јединствено тело СПЦ. Због предмета интересовања, као и ограничења које он намеће, ови осврти су веома сажети, без претераног и непотребног залажења у детаље, које би нас довело у опасност од напуштања главне линије излагања. Наравно, на тим местима је у критичком апарату упућено на дела која се опширније баве датом темом.
Монографија хронолошки обухвата и 1924. годину, када је извршено свечано устоличење патријарха Димитрија у Пећи, чиме је процес поменут у наслову тезе доведен до свога краја. Дакле, временски опсег књиге одређен је деценијама које су непосредно претходиле Првом светском рату, као почетком, и 1924. годином, као крајем истраживања. Изузетак у погледу овог хронолошког одређења направљен је у случају Српске цркве на подручју Црне Горе, чији је историјат, услед актуелних политичких и идеолошких тумачења историје, приказан од момента пада под власт Османлија.