Приручни вишејезични речник за архивисте

2012. – Промоција вишејезичног речника за архивисте

У Архиву Војводине је представљен (15. октобра 2012)  Речник, у издању Друштва архивских радника Војводине, Нови Сад, 2012, стр. 412

Приредили: Зоран Стевановић, Дејан Јакшић, Сара Самарџић, Розалија Нађ и Зорица Мандић

 

Приручни вишејезични речник за архивисте

Речник за обраду старе архивске грађе на латинском, немачком и мађарском језику која се чува у архивима у  АП Војводини

 

О књизи су говорили:

Зоран Стевановић, архивиста, уредник и коаутор Речника

Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу и јавно информисање

Мр Дејан Јакшић, виши архивиста, коаутор Речника

Весна Башић, архивиста, лектор Речника

Јован Валрабенштајн, виши архивиста, рецензент Речника

Уз пратећу видео презентацију говорило се о историјском и језичком аспекту старе архивске грађе, из које је прикупљен лексички материјал за Речник, као и о начину припреме Речника и његовом значају за архивистику, лексикографију и српску културу.

Зоран Стевановић је истакао: „да је Приручни вишејезични речник за архивисте у издању Друштва архивских радника Војводине најбољи речник овог типа у целокупној досадашњој српској архивистици и лексикографији. Боље речено, он је први и једини Речник ове врсте код нас.” Такође,  нагласио је да су у Речнику сабрана искуства свих архивиста који су протеклих 50 година, у архивима у Војводини, радили на обради старе архивске грађе. Зоран Стевановић је уједно позвао све сараднике на припреми Речника, а и остале заинтересоване, на даљу сарадњу у припреми другог, исправљеног и допуњеног издања.

Милан Мицић је изнео све похвале и честитке приређивачима и издавачу Приручног вишејезичног речника за архивисте, који су после две године напорног рада довршили овај специјализовани Речник. Он је говорио и о томе да Речник представља јединствени пројекат од посебног значаја за српску културу. Нагласио је, такође, да ће Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање увек подржавати овакве и сличне идеје које доприносе развоју и унапређењу струке.

Мр Дејан Јакшић је из историјског угла говорио о старој архивској грађи. Он је извршио периодизацију говорећи да је латински језик доминирао у управи од средњег века  до тридесетих година XIX века, када до 1848. године примат преузео мађарски језик. Мађарски је био доминантан и у периоду од 1861–1918. године. Немачки језик је био узваничнојупотреби за време цара Јосифа II (1786–1790) и у периоду Српске Војводине. Такође, у току свих ових периода, био је језик засебне војне администрације.

Весна Башић сеобратилапублици поетски надахнутим, али ипак научно утемељеним излагањем. На тај начин она је опојмила рад архивиста: „Архивисти имају мотив крпљења ’овешталих рупа раздаљине‛, уз примену ’умне игле превода‛. То је својеврстан, деликатан занат, и то тежак. Уз то су, вођени бригом, да им синтакса аналитичких описа предмета, не добије примесе личног ’стила‛ и особина језика са којег се преводи, већ  језичких норми српског еквивалента.” У сличном тону Весна Башић дала је следећу оцену: „Приручни вишејезични речник за архивисте јединствена је слагалица знања и умећа, искуства и љубави за свој посао, у коју су се улиле цедуљице обрађивача архивске грађе током протеклих деценија. Честитајући од срца  генерацији архивиста која је ово спровела у дело, која није сакрила своје опекотине и није препустила проблем другима, сетили смо се и старијих колега, и њихове прве, узоране бразде, која ево богато плодоноси. Праву добробит овог прегнућа осетиће они који долазе.”

Јован Валрабенштајн јепоказао на делу шта значе вишедеценијско искуство и непроцењиво знање у струци. Са неколико примера прецизно је предочио окупљенима све тешкоће обраде старе архивске грађе и  значајну улогу Речника у овом послу. Јован Валрабенштајн  је резимирао излагања претходних говорника дајући целокупном представљању књиге потребну дозу јасности, али и пријемчивости за публику. То је у његовом говору текло потпуно спонтано и деловало је потпуно једноставно, иако је он мислио другачије: „Посебна је част, али и тешкоћа говорити о нечему потпуно новом у струци где је готово све старо.” Ипак, његово излагање није било формално, већ је својом непосредношћу и духовитошћу одушевио публику. Сплет искуства, енциклопедијског знања и обавезна (очекивана) Јоцина довитљивост и иронија, измамили су осмехе и симпатије код свих присутних.

Представљање књиге је завршено дружењем и неформалним разговором колега.

Scroll to Top