МИРИС СТАРОГ СРЕБРА

У великој породичној кући браће Васа и Обрена Зупца, у Невесињу, на међуспрату је била нека остава у коју су се склањале непотребне ствари и мој брат од стрица, Милош, старији од мене две године, и ја, у њој смо пронашли повећи ћуп, пун сребрењака са ликом краља Петра и криомице, на пазарни дан, за мали сребрењак од сељана добијали килограм трешања, јабука или крушака, а за велики су продавци давали динаре да можемо ићи у посластичарницу и по неколико дана.
Наша братска тајна никада није откривена. У ћупу је остало доста бакарних новчића, а и сребрених, када смо оба отишли на школовање.
Ја сам један велики сјајни сребрењак увек носио са собом, па и на прво летовање у Трпњу, на Пељешцу, где сам упознао Осијечанку Веру Стеинер, у коју сам се заљубио и цело ферије сам пилио неком турпијицом сребрењак напола и на растанку јој дао једну половину, уз речи да сам негде, у некој руској књизи прочитао да свако носи своју половину до сусрета, када ће се поново сребрењак спојити.
Ја сам моју половину, а ни то није случајно, изгубио у Русији, на Бајкалу, а не знам да ли је Вера сачувала своју.
Никада се није спојио.