СЛАДУЊАВА АРОМА ИМПЕРИЈАЛИЗМА

Није тако скоро било време у којем је Фридрих Ниче са доста узбуђења, уз извесну дозу пренеражености, али и бојазни шта његов животни закључак доноси са собом, узвикнуо да Бога нема. Немање Бога, заправо, није било Ничеов, већ избор Ничеовог времена, а он просто није желео да опонира демократском избору „разумне” већине. Тај избор, поручивао је Ниче, створио је све предуслове за ослобађање човечанства од окова Истине. Шта је добро, шта није и формално је могао да одлучује човек сам. Сходно својим потребама, међу којима је прва, а чини се, заправо, једина – оправдавање сопственог пада, сопствених слабости – човек је решио да улогу Судије узме у своје нејаке шаке и тако утре нове путеве, којима до данас, као у каквом лавиринту, хода.
Знајући шта из „повлачења” Бога следује, Ниче није оставио свет без утехе. Констатујући да Истине више нема, он ће тек скромно додати да ипак и даље има „истинитости”, као својеврсног одслика некада постојеће структуре, додајући да је свима, а посебно онима који желе да схвате унутрашњу логику постојања, обавеза да у свему што раде сведоче само једно – љубав према истинитости.