Мемоари др Живка Продановића – између истине и контроверзе

 

Цитат из књиге:

Продановићеви мемоари обухватају период од његовог најранијег детињства проведеног у Србобрану, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година XIX века, преко школовања у Новом Саду, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, студирања медицине у Бечу, крајем XIX и почетком XX века. Хронолошки се затим нижу догађаји с почетка XX века и његовог повратка из Беча и обављања лекарског позива у Србобрану, при чему посебно поглавље посвећује Првом светском рату, тешкоћама Срба, његовој мобилизацији као лекара у аустроугарској војсци и одласку на Источни фронт, на коме је провео највећи део ратних збивања.

Уз хронолошко низање различитих друштвено-политичких догађаја тога доба, Продановић, у мемоарима, посебно посвећује пажњу мађаризацији, која је затекла српски народ у Монархији, као и српској партијској неслози (односима радикала и либерала). Мемоаре завршава, уједињењем Војводине са Краљевином Србијом и стварањем заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године. О овом важном догађају, Продановић износи недоумице и различита схватања првака војвођанских Срба у вези с питањем положаја Војводине у новој држави.

Нисмо сигурни да ли су ови мемоари до краја завршени, или је један њихов део неповратно изгубљен, јер је др Живко Продановић, између два рата, био један од првака Радикалне странке у Војводини, посебно у Новом Саду, при чему би, засигурно имао много тога да сагледа и критички анализира. Овако, можемо сматрати да је овај део мемоара, Продановић писао крајем двадесетих и средином тридесетих година XX века, а с обзиром на његов критицизам, изванредне сликовите описе, оштроумна размишљања, мемоари представљају, несумњиво, прворазредан историјски, књижевни и културни извор, на основу којег можемо не само да потврдимо наша досадашња сазнања, изградимо нова, поставимо питања и додатним истраживањима коригујемо старе и тражимо нове одговоре. Такође, као аутор, умногоме је интригантан, контроверзан, поготово у опису и улози многих српских првака у Монархији, од којих издвајамо његова запажања о професорима и културним делатницима Српске православне велике гимназије, Тихомиру Остојићу и Јовану Грчићу, као и о политичким првацима у новој држави (Краљевини СХС), Стјепану Радићу и Антуну Корошецу. Овакви описи, који су напомињемо, контроверзни су нас и навели да ову карактеристику његових мемоара уврстимо и у наслов овог дела.