БИОБИБЛИОГРАФИЈА БОШКА И. БОЈОВИЋА 1987–2020.

 

Цитат из књиге:

ПРЕДГОВОР

Библиографија Бошка И. Бојовића, већ на први поглед показује да полихистори и данас постоје, у времену општег клањања пред уском специјализацијом. Историографско истраживање и писање представља једну од оних ретких области које, по природи свог методолошког и тематског приступа, могу да одолевају овом интелектуалном шаблону. У том случају, међутим, аутора може да вреба опасност недовољне утемељености, која потиче из веће или мање расутости интересовања. Бошко И. Бојовић је и животом и својим ауторским делом убедљиво показао да је оваква опасност занемарљива у судару са раскошним полихисторским талентом. А Бошко И. Бојовић поседује такав таленат.

Читав његов животни пут непосредно је повезан са карактеристичним профилом његовог историографског стварања. Средња школа у Паризу, Сомбору и Београду, студије архитектуре, политичких наука и економских наука у Паризу, а историје у Београду, закључно са дипломом Филозофског факултета Универзитета у Београду (1981), затим магистратура на Универзитету Париз I Пантеон – Сорбона (1985), докторат на истом универзитету (1991), хабилитација за вођење пројеката на Ecole des Hautes Études en Sciences Sociales (1994) – такво школовање одредило је у великој мери Бојовићев животни пут. Његова академска каријера развијала се дуго година, уз краће ангажмане у разним универзитетским центрима. Професор Универзитета на EHESS у Паризу, научни саветник у Балканолошком институту Српске академије наука и уметности у Београду. Поред тога, био је уредник Каталога средњовековних рукописа који издаје Универзитет Sapienza (Рим), био је експерт француског Министарства спољних послова, формирао је значајан број докторских кандидата и низ година имао важну улогу у Међународној асоцијацији за Југоисточне европске студије.

Одговарајућа шароликост у лепези интересовања чини се нормалном последицом оваквог развоја, али њена разноврсност ипак представља необичну појаву и, свакако, сведочанство о ширини погледа једног немирног духа. Бојовић се суверено креће у областима као што су: јужнословенске уземље у средњем веку, владарска идеологија у српском средњем веку; турско-дубровачки односи у 15–16. веку у ферманима отоманских султана на старосрпском језику, Српска православна црква у средњем веку и у време турске власти, хетеродоксна идеологија у јужнословенским земљама: молдовлашке повеље Хиландарског архива, Косово и Метохија од 11. до 17. века, епска поезија и херојска етика у историји јужнословенских народа, историје земаља Југоисточне Европе, историја Југославије у форми публицистичких радова.

Бојовићева библиографија јасно указује на ове чињенице, истовремено сведочећи о његовим дубоким знањима и оштрим расуђивањима. Импозантан обим библиографије у оваквим околностима је сам по себи разумљив. Сачињавају је 23 књиге монографског карактера, а разноврсног тематског опсега; 29 сепаратних отисака, 236 текстова у форми научних студија, прегледних радова, научних критика или полемика, приказа, интервјуа и др., осам превода, шест приређених издања. Разуме се, онда није чудно што о самом Бојовићу и његовом стваралаштву у домаћем и иностраном издаваштву постоје бројни текстови, често из пера врло угледних аутора. Што је посебно важно, Бојовићеви текстови се, осим на француском и српском, као његовим матерњим језицима, појављују и на другим страним језицима у оригиналном облику (енглеском, латинском, немачком, руском). С друге стране, због великог интересовања читалачке публике често су и превођени или доживљавали поновљена, по правилу проширена и допуњена издања.

Сусрет са систематизованом библиографијом Бошка И. Бојовића – сачињеном у складу са релевантним научним мерилима и уз пратећу богату научну апаратуру – за оне који су раније у овој или оној мери познавали и пратили његово дело, несумњиво представља користан ослонац за проширивање погледа истраживача различитих профила. За оне који ово дело нису познавали биће то свакако повод за рекапитулацију сопственог научног приступа, и то у многим областима историографског писања, посвећеног вишевековној прошлости, али и садашњости, народа и земаља Југоисточне Европе и Источног Средоземља.

Академик, проф. емеритус Љубомир Максимовић,
потпредседник Српске академије наука и уметности