Популационо и територијално мали народи и државе, који се налазе у унутрашњости верских, цивилизацијских, економских, идеолошких, геополитичких и геостратегијских „пан-области”, у контексту тзв. процеса дугог трајања већином немају много дилема, а ни избора. Геодетерминистички им је одређено где историјски припадају, уз који центар моћи се сврставају, којом интересном сфером су обухваћени, како се у преломним временима опредељују, у ком смеру се дугорочно оријентишу, „којем царству ће се приволети”, с ким ће да граде своју будућност… Они су „сламка међу вихорове” и њих носи матица историје на коју они уопште не утичу или утичу веома мало. У међународним односима се по правилу ништа не питају, односно третирани су не као „субјекти” који мање-више самостално одлучују о себи и нарочито о другима, већ као „објекти” којима се манипулише и који често за велике силе представљају „монету за поткусур”. Изузеци су веома ретки, краткотрајни и најчешће су плаћени високом ценом.
Српски народ и државу једна колосална историјска личност је привилеговала да могу бити поштеђени таквог „оријентацијског тумарања”. ГЕОПОЛИТИКА СВЕТОСАВЉА 375 Био је то принц Растко Немањић – потоњи Свети Сава. Прави и несумњиви „отац нације”! Он је српски народ, а у складу са Символом вере, не само верски ситуирао унутар „једне, свете, саборне и апостолске Цркве” – Православне – већ га је и увео у ред малобројних етноса који имају своју, независну, помесну цркву, у то време архиепископију, а сада патријаршију.
