ХОРИЗОНТИ СМИСЛА

У постхумно објављеној књизи која је од најширег читатељства, али и књижевних критичара означена као својеврсни компендијум антрополошког песимизма, Иво Андрић је записао кратко срезану реченицу налик народној пословици или мудрој изреци: „У сваком свом и најситнијем поступку, он је цео присутан.” Ако се неко опажање може применити на лик и разуђено, слојевито дело академика проф. др Дарка Танасковића, онда је то ова мисао најмудријег српског писца: премда делује једноставно и саморазумевајуће, она је вишеструко загонетна.
Јер, у свакој својој књизи, у свакој својој дипломатској мисији, у сваком јавном обраћању, у сваком акту интелектуалног ангажмана, у сваком настојању да нас преводилачким умећем упозна са врховима арапске поезије, у скорашњем напору да јавно мњење увери у насушну потребу за продубљенијим разумевањем Српског Оријента, у сваком добронамерном пријатељском савету, „у сваком свом и најситнијем поступку” проф. Танасковић је „цео присутан”. То његово „присуство” није само алузија на уникатну мисаону усредсређеност нашег најугледнијег исламолога на најсложеније проблеме које анализује, него понајвише на стишано посвећеништво овог полихистора свим универзалним духовним и моралним вредносним идеалима. У крајњој линији, у његовим текстовима и усменим казивањима, проф. Танасковић не околиша да нас опомене да је, поред цинизма и глобалног политичког „насилништва”, обездуховљеност највећа опасност која се надвила над човечанством, па, утолико, и над нашом, српском колективном егзистенцијалном судбином.