НЕМА ПРАВДЕ ЗА ПОРАЖЕНЕ

Није важно која је година. Уписивање година је људско проклетство. Старење и ништа више од тога. Време не може донети ништа добро; само смрт и понеко сећање, које људи називају успоменама и тако све док и оне не нестану у ништавилу бесмисла. За мене је време давно престало да тече. Од дана када сам престала да постојим, мерим га уназад. Олује су се стишале, ја сам их преживела, али не и надживела. То не може нико. Време нових олуја живите ви који сте остали иза мене. Остаћете тако да тумарате у непознатом бесмислу, све док и вас не прогутају тмине илузија, којима нема краја.
Није битно на коме се месту у времену налазим док вам ово говорим. Мој глас нема звук. Све што од мене остаје је промукли ехо, што до вас, који мислите да су вас у школама научили свему истинитом, допире из окрвављене утробе прошлости. Због тога ће моју исповест пренети неко други – неко ко се сам предодреди за ту дужност. Од мене нећете чути оно што је донело време у коме ме слушате. Од мене, ако желите да макар мало одшкринете прозоре својих заробљених умова, можете научити о ономе што се заиста збило у прошлости, сатканој од магле, хладноће и на крају – попрскане капљицама чисте крви.
Нисам у својој кући, а око мене је измаглица. Осећам хладноћу и чујем тишину. Прст пред оком се не види. Понекад само тихо пропири ветар. Можда је ноћ. Боје су чудне и не успевам да их разликујем. Више се не плашим. Време избрише све осећаје, па и тај најбесмисленији – страх од умирања. Човек се нема чега плашити, јер је све предвидиво. Време увек учини своје.