Дана 27. децембра 2022. године у Архиву Војводине свечано је отворена изложба слика и представљена књига „Завештано ћутању” ауторке Олгице Стефановић.
Књига којом нас је почетком ове године обрадовала Градска библиотека Новог Сада прати ликовно стваралаштво ауторке од њене прве самосталне изложбе у Архиву Војводине 1998. године до најновијег циклуса слика „Чувари расковника”, којим је Олгица показала сву раскош свог талента, остајући верна својој непресушној инспирацији – средњовековној српској уметности. Бројним поштоваоцима Олгичиног стваралаштва, које је привукла нова изложба слика под називом „Завештано ћутању”, ауторка се својом књигом, подељеном у четири циклуса (Фрагменти сећања, Завештање, Чувари расковника, Моја ћирилица), представила не само као сликар, већ и као врстан илустратор, калиграф, иконописац и дизајнер.
Олгица Стефановић, члан Удружења ликовних уметника Војводине (СУЛУВ-а) и Екслибрис друштва Војводине, има за собом преко педесет самосталних изложби у Србији, Русији, Канади, Словенији, Републици Српској и Црној Гори. Својим радовима из области графике – екслибриса, илустрације и иконописа представљала је Србију на многим међународним изложбама у нашој земљи и иностранству (Финској, Белгији, Француској, Грчкој, Кини, Канади, Мексику, Пољској, Аргентини, САД). Живи и ствара у Новом Саду.
Аутор је Сликовног буквара православља у издању Градске библиотеке Новог Сада, 2017, који је на Сајму књига и уметности у Новом Саду марта 2018. добио прву награду Захарија Орфелин за најлепшу књигу Сајма и о којој ђакон трстенички Стефан Ђурђевић каже следеће: „…Олгица Стефановић је сваком слову наше савремене азбуке посветила побожну пажњу и начинила један православни живописни каталог српске ћирилице или Азбучник српског православног краснословља, ако је допуштено да ово дело назовемо и другим именима ради нагласка његове богате садржине. Сликовни буквар Православља сваким азбучним словом нас упућује на Свето Јеванђеље (особито на Јеванђеље по Јовану: У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Реч беше Бог. Јован 1. глава, 1. стих), на наше светитеље, молитве, црквене песме, православне догматске истине, подвиг и уподобљавање Христу. Пружа људској души некварљиву духовну храну проверену код Светитеља наше Православне Цркве. Почетницима у вери даје најважније истине православног живота; искусне у вери подсећа на оно што су можда заборавили оптерећени бригама и жалостима овога света (који у злу лежи), а и једне и друге одушевљава начином осликавања и писања слова нашег освећеног ћириличног писма које је данас запостављено међу нама Србима. Управо због запостављања ћирилице у Срба, јавља се потреба за једним оваквим делом које ће да нас подсети да је у Срба ћирилица органски повезана са Православљем и да неговање и чување ћирилице јесте један од начина неговања и чувања Православља које нашим телесним и духовним непријатељима смета”.
За несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, Стефановићева је награђена Златном значком за 2018. годину коју додељује Културно просветна заједница Србије и Министарство спољних послова РС. Добитник је и више награда за сликарство.
Изложбу је свечано отворио Дамир Малешев, професор филозофије, указујући на особеност уметничког израза Олгице Стефановић, која „…у лепоти српских фресака, орнаментике, архитектуре и старих рукописних књига проналази скривене детаље и ту лепоту претаче у своје слике, правећи сплет од старосрпских слова, ликова са фресака, преплета орнаментике и најчудеснијих илуминација, којим нас на јединствен, себи својствен начин, уводи у свет где владају боје и мириси векова…”.
Кроз чудесан духовни и уметнички свет Олгице Стефановић провела нас је новосадска песникиња Јелена Стоисављевић, казујући, поред својих стихова, пробране текстове ђакона трстеничког Стефана Ђурђевића, патријарха српског господина Порфирија, др Жарка Димића, посвећене уметности Олгице Стефановић.
У надахнутом Јеленином казивању, низали су се стихови песама „Понекад сањам”, „Прелест” и „Петељка” присутног госта Саше Нишавића, као и других драгих песника попут Милана Ракића, Јована Дучића, Ивана В. Лалића, Мирослава Алексића, Селимира Радуловића, којима је Стефановићева употпунила своју књигу .
У свом обраћању публици ауторка је нагласила да је посебно испуњава рад са децом у оквиру ликовних радионица које одржава у склопу пројекта „Моја ћирилица” и захвалила је на несебичној подршци у раду присутним колегама калиграфу Светозару Пајићу Дијаку и Весни Башић, лектору и архивском саветнику, која у свом есеју „Дар и уздарје” верно описује Стефановићеву као „делатника тајинства и витештва”, која „са вером у Бога – мушки зида женски украшава. Она је ослушкујући свој унутрашњи свет, тражећи и налазећи израз и облик, сачинила тихе, али снажне иконичне слике. Њено стваралаштво са извориштем и подстицајем у лепоти и богатству светосавско-немањићке ктиторске баштине, представља својеврстан српско-православни подсетник на Места што нас вежу / са вертикалом нашег спаса. Пред нама су: Грађевине од светлосне грађе / у облику крстоносне лађе…”.
