Дана 19. октобра 2022. године у Архиву Војводине представљена је књига Четири века од првог помена буњевачког имена у Бачкој 1622–2022, аутора Милана Степановића, поводом обележавања четири стотине година од прве забелешке о бачким Буњевцима.
Књига Четири века од првог помена буњевачког имена у Бачкој коју је написао и приредио Милан Степановић, завичајни историчар и публициста из Сомбора, прича о прошлости духовног живота буњевачких предака у 17. столећу, односно у првим деценијама њиховог боравка на овом простору, где и данас, четири века касније, још постоје и живе. Књига је објављена у јуну 2022. године, у издању Центра за културу Буњеваца и Буњевачког едукативног и истраживачког центра „Амброзије Шарчевић”. Рецензенти су др Сузана Кујунџић Остојић и проф. др Саша Марковић, историчар из Новог Сада.
О књизи су говорили др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, и др Сузана Кујунџић Остојић, председница Националног савета буњевачке националне мањине, који су, свако из свог угла, говорили посетиоцима о корацима које су све предузели да би се дошло до тражених докумената из Ватиканског архива. Такође је и аутор Милан Степановић говорио о књизи, његов целокупан текст можете прочитати кликом на следећи линк.
Кључни одломак из књиге Четири века од првог помена буњевачког имена у Бачкој говори о најстаријој забелешци буњевачког народног имена:
Почетком 1622. г. папа Гргур XV основао је Конгрегацију за пропаганду вере, која је, одмах по оснивању, почела да се бави Угарском, чија су сва три дела (под хабзбуршком и турском управом, као и формално независни Ердељ), представљала приоритетна мисијска подручја. Сазнавши за оснивање Конгрегације, дон Шимун Матковић пожурио је у Рим већ у пролеће исте године како би први известио о стању католичке цркве у Јужној Угарској… За једну од бројних Матковићевих молби Конгрегацији у Риму, везује се и најстарији помен буњевачког имена у Бачкој (али и уопште назива Буњевци као етнонима). У њој дон Шимун тражи да му се додели жупа Буњевци, у Калочкој надбискупији, у којој би могао неометано да ради јер је реч о његовој духовној деци, која другог пастира немају. Матковићева молба писана је на италијанском језику и није датирана, али на основу записа датума на њеној полеђини (3. јун 1622) може да се претпостави да је настала неколико дана раније, вероватно крајем маја. У уводном делу Матковићеве молбе, у преводу са тадашњег италијанског језика, целокупан Матковићев текст гласи: „Високопреосвећени господине! Дон Шимон Матковић понизно моли Ваше најславније господство и наглашава жељу да му, уз остале очекиване милости, буде додељена и потврђена жупа звана Буњевци у Калочкој надбискупији, коју би, по одлуци Апостолске Столице, задржао и у будућности, у чему не би био ометан од других, нити би ико имао овлашћење да му је одузме јер ови хришћани су његова духовна деца, којима је својевољно помогао зато што су дуго били без пастира, у време када није било никог другог да се постара за њихове духовне потребе. И поново моли да крене у мисију пре него што време постане топлије, посебно ако његове молбе није могуће повољно решити. У међувремену се моли за Ваше најславније господство”.
На полеђини Матковићеве молбе, секретар Конгрегације Францеско Инголи написао је, 3. јуна 1622. године, њен сажетак, намењен кардиналима који су били чланови Конгрегације, у коме се наводи да је Матковић својевољно преузео старање о жупи Буњевци у Калочкој надбискупији јер није имала духовног пастира који би се о њима старао, те је замолио потврду да му те жупе буду додељене како би могао да се канонски стара о својој духовној деци, изван бискупске власти. У прилогу је написан и предлог секретара Инголија да период изузећа од бискупске власти буде ограничен на две године. Коначно, 1. јула 1622. године, папа Гргур XV је, осим осталог, Матковића потврдио као жупника у жупи Буњевци… Тиме су Буњевци добили и свог првог званично потврђеног духовног пастира.
То је био одељак из поменуте књиге, који непосредно сведочи о најстаријем помену буњевачког имена у Бачкој, пре равно четири века.
Књижевно вече је употпунио тамбурашки оркестар под вођством Марка Парчетића и солисткиње Иве Чичовски.
