RS 002 F. 438 ЗБИРКА РУДОЛФА ШМИТА

Назив:			ЗБИРКА РУДОЛФА ШМИТА
Сигнатура:			RS 002 F. 438
Ниво описа:			ЗБИРКА
Распон грађе:			1850-1856
Назив/Име ствараоца(лаца):			Рудолф Шмит
Историјат творца:			Рудолф Шмит, рођен 1903. године у Новом Саду, је био управаник Архива Војводине (тада: Државна архива у Новом Саду), који је у току Другог светског рата опљачкао вредну архивску грађу с намером да се она пренесе у Немачку. Од 1938. године је Рудолф Шмит је радио као службеник Архива, али је непосредно пред рат дао отказ (Архив Војводине, Нови Сад, „Ф.126 Краљевска банска управа Дунавске бановине – Нови Сад (1929–1941), 1929–1941”, Персонални досијеи, Ш) и укључо се у рад Културбунда. Одмах након окупације, мађарска фашистичка власт га је поставила за управника Архива отеравши дотадашњег управника др Димитрија Кириловића. Постављање је потврдила и усташка власт с обзиром на то да се Архив тада налазио у просторијама у Петроварадину, дакле на територији Независне државе Хрватске. Шмит је учествовао у пљачки најважнијих докумената Архива, коју су извршиле немачке фашистичке власти. Архивска грађа је пренета у Беч као „ратни плен”. Мањи део докумената који нису однети на овај начин Рудолф Шмит је опљачку у своју корист и пренео у Осек где је намераво да рашири делатност Културбунда. На тај начин је рад Архива потпуно угашен. Након рата Шмит је покушао да побегне у Немачку, поневши са собом опљачкану архивску грађу, али је ухваћен на територији Чехословачке и затворен у логор. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војовдини је прогласиле Рудолфа Шмита ратним злочинцем утврдивши да је починио злочин над културно-историјским споменицима, тј. пљачку и уништење Архива (Архив Војводине, „Ф.183 Комисија за утврђивањењ злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Нови Сад (1944 – 1948), 1941–1947”, Одлуке: Ф. бр. 7722 и Картотека ратних злочинаца). Одлука је донешена на основу сведочења Васе Стајића, председника Матице српске (Исто, Анкетна комисија, документација о ратним злочинцима, Инв. бр. 33200), и писма које је он примио од Берте Шмит, Рудолфове жене (Исто, Инв. бр. 33200/1), затим сведочења др Бранка Магарашевића, службеника Архива и бившег директора гимназије (Исто, Инв. бр. 33201), сведочења Фрање Малина, службеника Одељења за социјалну политику Главног извршног одбора Аутономне Покрајине Војводине (Исто, Инв. бр. 33202) и сведочења др Димитрија Кириловића, бившег управника Архива (Исто, Инв. бр. 33203). Имовина Рудолфа Шмита и његове жене конфискована је одлуком Комисије за конфискацију при Градском народном одбору (Архив Војводине, Ф.178 Управа народних добара Аутономне покрајине Војводине – Нови Сад (1945–1947), 1945–1947, Одлуке по чл. 30 закона о конфискацији, Град: Нови Сад, XIV 312/219 945), одлуком Покрајинске комисије за конфискацију Главног извршног одбора Аутономне покрајине Војводине и закључком Окружног суда у Новим Саду (Архив Војводине, „Ф.208 Окружни суд – Нови Сад (1945– ), 1945–1964”, Пж. 554/1947).
Историјат фонда/збирке:			На основу истраживања историјских чињеница, јасно је да је збиркa настала делатношћу Рудолфа Шмита, управника Архива Војводине (тада: Државна архива у Новом Саду), који је у току Другог светског рата опљачкао архивску грађу Архива. Збирка је касније, путем архивистичког сређивања, добила назив „Ф.438 Збирка Рудолфа Шмита 1850–1856” према имену и презимену личности чијим је радом настала. Збирка је садржала део архивске грађе која је затечена код Рудолфа Шмита приликом његовог хапшења у Чехословачкој. Не зна се тачно када је Збирка Ф.438 настала, али се из Радног картона види да је последња ревизија урађена 1990. године када су, такође, израђена и информативна средства: аналитички инвентар, именски регистар и географски регистар. Ревизијом „Збирке грађанских личних докумената 1743–1923”, Ф.470, и „Збирке Рудолфа Шмита 1850–1856”, Ф.438, која је обављена у току 2013/14. године, 1268 архивских јединица Збирке Ф.438 је прикључено Збирци Ф.470, тј. њеној серији „V Путне исправе 1743–1923”, а четири архивске јединице Збирке Ф.438 је прикључено „Збирци вариа”, Ф.469 (Досије Збирке Ф.438, 14/3; Досије Збирке Ф.470, 18/3). На тај начин се јединствена тематска грађа, тј. путне исправе, нашла у оквиру једне збирке, а „вештачки” формирана збирка Ф.438 је у потпуности расформирана и избрисана из Регистра фондова и збирки Архива Војводине. У Архиву Војводине се налази и 24 свежња преписа састављених од стране Рудолфа Шмита, који се такође помињу у евиденцијама о реституицији, а који представљају преписе матичних књига и пописа становништва из XVIII и XIX века. Није утврђено где се налазе извори на основу којих је Рудолф Шмит саставио преписе. Преписи су у Архиву Војводине након реституције укоричени у свеске. Свеске преписа које је Шмит сачинио смештене су у библиотеку Архива Војводине. О њима постоји посебна евиденција у досијеу расформиране збирке (Досије Збирке Ф.438, 12/5).
Преузимање грађе:			Обим архивске грађе коју је Шмит опљачкао је био много шири од обима „Ф.438 Збирка Рудолфа Шмита 1850–1856”, о чему сведоче документа која се чувају у архивским фондовима Архива Војводине и у Досијеу Збирке Ф.438. У том смислу, подаци о реституцији архивске грађе из Чешке говоре да је 1947. године Архив Војводине (тада: Војвођанска архива) од Комитета за културу и уметност у Београду преузео реституисане протоколе и земљишне књиге (Архив Војводине, „Ф.121 Архив Војводине – Нови Сад (1926– ), 1926–1991”, Реституције, Списи по деловодном протоколу, бр. 6/47), међутим ми не располажемо примопредајним записником на основу којег бисмо имали одређенији увид у садржај преузетих књига. Од Комитета за културу и уметност је 1948. године у Београду записнички и са пописом садржаја (Исто, бр. 228/48) преузето четири сандука реституисаног материјала, које је требало накнадно проследити у Нови Сад. По свему судећи, сандуци, нису одмах дошли у Архив, већ најпре у покрајинску администрацију, с обзиром на то да је 1959. године Покрајински комитет Савеза комуниста Југославије предао Архиву Војводине (тада: Историски архив Аутономне покрајине Војводине) два сандука из реституције. О томе сведочи комисијски записник са пописом предатог садржаја (Исто, Преписка, бр. 01-21/1-59; Досије Збирке Ф.438, 10/5). Овај попис се делимично поклапа са пописом из 1948. године. Постоји, такође, и „Попис архивалија из сандука Рудолфа Шмита” (Исто), без датума настанка, који говори о садржају друга два сандука из ретитуције и који се, такође, делимично поклапа са пописом из 1948. године. Када су ова друга два сандука доспела у Архив није познато. Поред свега, постоји још један списак архивских докумената о Јеврејима, на којем стоји напомена: „Сва ова документа се налазе у фасцикли број 10 фонда ‚Заоставштина Рудолфа Шмита’” (Исто, 9/5). Није потпуно јасно да ли архивска документа са овог списка представљају део реституисаног материјала или потичо са неке друге стране, нити је јасно шта се подразумева под „заоставштином”. Такође, нема података да је у Архиву икада постојао фонд под називом: Заоставштина Рудолфа Шмита. У сваком случају, судбина великог броја докумената пописаних у поменутим евиденцијама је непозната. Неки од докумената могу су препознати у другим фондовима Архива Војводине, нпр. у: „Ф.373 Збирка карата и планова 1794–1956”, „Ф.398 Збирка повеља и диплома 1565–1869”, „Ф.470 Збирка грађанских личних докумената 1743–1923”, „Ф.76 Народна управа за Банат, Бачку и Барању (1918–1919), 1918–1919”, „Ф.2 Бачко-бодрошка жупанија (1688–1849), 1688–1849”. Међутим, не постоји евиденција о томе када је извршено улагање докумената у фондове и збирке и који документи су припали ком фонду, нити о евентуланој примопредаји докумената оствареној са другим архивима. Потпуно је нејасно где су веома вредне рачунске књиге из XVI века, разна урбаријална документа из XVIII века и сл, па њих сада сматрамо несталим. Коначно, од свeг реституисаног материјала преостале су још само путне исправе Јевреја. У „Историјској белешци”, за коју се не зна када је настала (Исто, 8/5), као и у Водичу (Нада Блажевић и др, „Водич кроз архивске фондове”, Архив Војводине, Нови Сад, 1993, стр. 9), у којем је иначе збирка именована „Збирком путних исправа Јевреја”, различито од свих осталих евиденција где се назива „Збирком Рудолфа Шмита”, стоји да су путне исправе остале међу списима Рудолфа Шмита после његовог бекства из Југославије, а како исправе нису могле да се врате у фондове из којих потичу од њих је настала посебна збирка. Када се томе додају историјске чињенице да Рудолф Шмит, са позиције управника Архива, није одабирао архивску грађу према архивистичким принципима и критеријумима, већ према субјективним принципима и фашистичким политичким интересима, јасно је да ова збирка не може имати валидност нити пред архивском теоријом, нити пред архивском праксом. Пракса је показала да је велики део документа које је Шмит прикупио већ одавно прикључен архивским фондовима којима изворно припадају или другим тематским збиркама.
Систем сређивања:			Збирка је расформирана, а њена архивска грађа је прикључена „Збирци грађанских личних докумената 1743–1923”, Ф.470, и „Збирци вариа”, Ф.469.
Информативна средства:			Историјска белешка Архивски фондови и збирке у архивима и архивским одељењима у СФРЈ, САП Војводина, Сремски Карловци, 1977. 29-80. Водич кроз архивске фондове. Архив Војводине IV, Нови Сад, 1993.