СAНИТЕТ СРБИЈЕ И МЕДИЦИНА СВЕТА О ЕПИДЕМИЈИ ПЕГАВЦА

Навршио се један век од окончања Великог рата, кога је на подручју Србије пратила велика удружена епидемија пегавог тифуса и повратног тифуса. Помор који је тада настао је и данас изазован да се објасни како и зашто се збио, а исто тако и шта је рађено да се епидемије зауставе.
Под уредништвом др В. Станојевића окупљени актери су дали своје виђење догађаја доминантно на основу сећања. У почетку сузбијање епидемија је „било неуспешно”. Oслањало се тада на инфериорне опште мере превенције, које уз то нису биле спроведене како треба, што су пратили енормни губици. Ту су стопирана истраживања „српске фазе” приказана 1925. године. Епидемије је зауставило долазеће топло време, тако је наводно био безначајан рад на сузбијању свих актера, било домаћих или страних. Сматрало се да је архивска грађа уништена, да је санитет „потпуни погорелац”.
У Србији је 1989. године исправљен „куриозум” одавањем заслуженог признање др Хантеру, као предводнику сузбијања епидемија у „енглеској фази” и уважен значај тада коришћеном средству „српском бурету”. Историчарима медицине остало је и даље по страни пружање српског отпора код сузбијања, чиме заостаје и претходна оцена о неуспешности.
Пажњу лекара и даље заокупља Велики рат са медицинским догађањима у њему. У овим истраживањима настала је нова етапа увидом у архивску и другу грађу од деведесетих година 20. века. У међувремену, иако је прошао још један светски рат, показало се да су архивска грађа, дневна штампа и друго сачувани, сaкупљени и систематизовани, и све то пружено на увид заинтересованим истраживачима. Део је у електронској форми доступан путем интернета, и без одласка у библиотеке. Демантовање указује да постоји деценијски несклад између већ саопштеног и историјских чињеница, па је изазовно установити ако се нешто не ради у име истине и за истину, за кога се онда ради, ко се штити и зашто.