Бошко И. Бојовић АКАДЕМИЈЕ

 

Цитат из књиге:

ПРЕДГОВОР СЕЋАЊА

„Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.”
Петар II Петровић Његош

Биобиблиографија Бошка И. Бојовића (1987–2020), коју је марљиво, стручно и савесно приредио Добрило Аранитовић, садржи бројна имена и наслове, који наводе на ближе одређивање контекста и текста, нарочито подстичу сећања на оне посленике у науци и култури који су својим научним и педагошким радом заслужни за стасавање научног и ауторског профила обједињених библиографских јединица у наведеној Биобиблиографији, у издању Архива Војводине (Нови Сад 2021). Оживљавање успомене на личности и остварења научника и културних посленика, као и сећања и њихове заслуге обавезују, дајући нам ужи и шири оквир у којем су настале библиографске јединице обухваћене Биобиблиографијом, а чији је својеврсни наставак ово сећање с насловом Академије.

Личности најутицајнијих српских, француских, грчких, италијанских, руских и румунских историчара, еминентних професора и научника, као савременика и сведока свога времена, удеоници су доживљеног и пређеног пута, од првих корака у науци Бошка Бојовића. Биле су то веома плодне интелектуалне и духовне симбиозе, укрштаји, или тек сусрети који су на известан начин доприносили развоју међународне сарадње како у науци и уметности, тако и култури уопште. Просторни распон ових сећања креће се од југоистока и панонских равница до запада Европе, од Југославије и Балкана до Француске, од Београда до Париза, Атине, Рима, Букурешта, Венеције, Дубровника, Црне Горе и Дурмитора, Свете Горе, Солуна и Цариграда, од источног до западног Медитерана. Временски оквир је друга половина или тачније залазак XX, с почетком XXI века. Време завршетка једног и настанка другог историјског раздобља, с тектонским покретима које те врсте промена подразумевају на брдовитом Балкану, када земља која је повезивала подељену Европу и свет, постаје камен спотицања при настанку новог светског поретка.

Најважнији састојак тих сећања јесу личности савременика, од којих су неки више, а други мање репрезентативни за след збивања, али су сви живи одраз свога времена, у првом реду у амбијенту академске средине, њеног културног и друштвеног окружења. Различитих колико и комплементарних средина, чије су интеракције достизале своје успоне у истом веку у коме је настао и највећи пад сарадње и утицаја, разумевања и поштовања. Јединствени преокрет од дивљења и поштовања, све до идеализације и егзалтације још од почетака XIX, па све до средине XX, који се крајем тог века претварају у ништа мање неумерени одијум и осуду пре суда, процес без преседана у коме се генерације жртава нацизма проглашавају његовим најновијим починиоцима и виновницима.

Огледало тог парадокса у академским круговима пружа разливену слику елите лабилног вредносног и сазнајног путоказа, са ретким појединцима који одударају од сивила конформизма и линије мањег отпора. Призор раскорака између постауторитарне позне транзиције и постидеолошког вакуума у коме је негација различитости једини пут постизања глобалног консензуса. Свилена свирепост (férocité de velours) академског амбијента у оваквом раздобљу налази место лагодном конформизму када се немушта пасива претпоставља ратнохушкачкој естради милитантног интервенционизма, императива хуманитарне и правне ингеренције, све до војне деструкције и ратне агресије.