Нова издања

Књиге из колекције У епицентру су писане о стварним људима, догађајима и доживљајима. У уводном тексту првог издања, аутор је на најсажетији начин објаснио смисао ове документарно-књижевне прозе, хибридне публицистике или новинарске (репортерске) аутобиографије, те како треба читати његове истините приче. Те приче и доживљаји проистичу из безбројних сусрета са људима и новинарских путовања која је забележио и предузимао прво зато што је то био његов професионални посао, али и зато што је читав живот био ловац на новинске приче, трагао за добром причом и човеком као протагонистом и тежиштем сваке приче.

„Луда кућа“ је на крају града. У блоку 45. До ње воде сви трамваји што на Нови Београд иду. Аутобуси 73, 95, 94, 601 и остали троцифрени. На фасади мурал др Дабића. На зидовима су слике неподобних Срба. Неподобни су гости, а неподобан је и газда Томаш Ковијанић. Има у њему два метра. Дурмиторац је. Кад викне, чује се до врха солитера. За сваки случај, држи поред ноге од астала мегафон. Па, кад политичке дискусије о квалитету домаће ракије (доноси је певач народних песама Нешо Лутовац, чувен по „Мостовима на Морачи”) постану прегласне, газда Томаш викне у мегафон и нема тога политичког става који може да се чује. Откад су, декретом надлежних, укинути и пострадали, као жртве транзиције, локали српског „Бермудског троугла”: „Липа”, „Шуматовац” и „Грмеч”, седим у „Лудој кући” са добрим и незамерним комшијама, ближим од кошуље.

„Кафана је”, рече, једном давно, Добрица ћосић, „једина српска демократска институција”. Зато је и уништен београдски „Бермудски троугао”. Да се не окупљају новинари, што их је заобишла лустрација и откривају теорију завере.

Крајем 2022. НИПД „Сремске новине“ и Архив Војводине издали су књигу Орао међу соколима – политичка и лирска заоставштина др Лазара Рашовића, аутора Стева Лапчевића. Књига у којој је по први пут исписана биографија сремскомитровачког градоначелника и доктора права, др Лазара Рашовића, једне сасвим необичне појаве на сремском политичком небу и човека који је водио несвакидашње буран и динамичан живот, назначена је већ тада као „први том“. У њој су, поред биографије, донети и сви текстови које је Рашовић за свога живота штампао као књиге и брошуре.

Овај рукопис својеврсни је наставак те књиге, а у њему објављени Рашовићеви новински текстови, допуна су биографији.

Замислите писца који живи без снова – ништа не сања – а који неочекивано пропада у сан. Док је у послу писца, док куца текст. Занемарићемо повреде главе; коначно, измишљен је после и кавез за главу: када падне, падне на мекано и не повреди се. Али, по писца је најстрашније што, када се пробуди, у већ написаном не може да се снађе. Остају му само фрагменти које би требало повезати, а он их се не сећа.

Збирка М. Теодоровића садржи 83 песме што је чини и квалитативно, једном од најкомпактнијих збирки насталих последњих деценија са овог простора, а с обзиром да је преко 70 песама казивала његова мајка Анђелија (Ана-Анђа), она би се могла назвати и јединственом „ауторском збирком”, на овај начин и последњег усменог казивача са ових простора, чије је казивање срећом, и забележено. Иако песме у овој збирци представљају типичан усмени лирски и лирско-епски репертоар песама, које су углавном певане на славонском делу Војне Границе (али и шире, Крајине), у њима плени изузетан квалитет и лепота варијаната ове последње усмене казивачице, чије је певање забележено, а који садржи све важније мотиве песама певаних и опсталим вековима на тлу Западне Славоније.

Врлина ове збирке (у шта се није дирало) јесу забележене песме онако како их се казивачица сећала, што значи да нису сврставане у уобичајене мотивске групе (љубавне, породичне, митолошке, граничарске), већ су забележене често 142 асоцијативно, где „песма песму дозива”, што их опет квалитативно и мотивски враћа изворном доживљају, како су се те песме и певале (без стручне поделе на мотивске врсте). Такође, овде није направљена ни жанровска подела на лирске (краће песме) и тзв. баладе (дуже, лирско-епске песме), којима је ова збирка видно прошарана, а које свакако доприносе њеном укупном квалитету и лепоти.

Гордана Јанићијевић је једина жена која је у улози новинара у континуитету у време ратних дешавања извештавала са свих српских ратишта, а највише из Републике Српске Крајине. Професионална знатижеља надвладала је страх од свих опасности.

Књига „Дестилати” опширан је избор из поезије Ђорђа Нешића, у којем су изостављене песме из прве две књиге, писане по другачијем поетичком обрасцу. Избор је сачинио аутор, не разврставши песме по хронолошком реду настанка и објављивања, него по тематској и мотивској блискоскти. У избор је унесена необјављена песма Грачаница, у сну. У неким песмама извршене су мање измене које се могу сматрати њиховим коначним верзијама.

Током дугог службовања, протојереј-ставрофор Марко Шпановић прошао је читаву лествицу послушања и дужности, изграђујући себе и стичући веома богату ризницу знања. Процес учења и упорног и оригиналног промишљања библијске историје, прота Марко није занемарио ни након што је, завршивши Богословију Светог Саве и Богословски факултет у Београду, испунио циљ свог формалног образовања. Жеља за стицањем знања и радозналост одвеле су га чак у Беч, где је изучавао Стари и Нови завет на тамошњем Теолошком факултету, продубљујући познавање егзегезе, црквене историје и јеврејског језика.

Као што се може наслутити из наведених биографских чињеница, аутор је на оригиналан начин приступио сложеној теолошкој тематици, коју је изабрао за предмет својеврсне анализе и аутентичних истраживања. Из тих побуда, топло препоручујемо ову књигу нашој читалачкој јавности, уверени да ће и другим истраживачима пружити подстицај на додатна размишљања о библијској историји

„У току 2016. године презентована је монографија „Наша исповијест“, која је настала као резултат сарадње невладине организације Удружење жена жртава рата Републике Српске са релевантним институцијама Републике Српске и Републике Србије. Поменута монографија садржавала је 15 личних исповијести жена које су у току Одбрамбено-отаџбинског рата претрпјеле страхоте које само оружани сукоб може приредити.

У овој другој књизи настојимо да проширимо број мјеста и да докажемо да тридесет година послије рата још имамо живих свједока који говоре о стварним догађајима, мјестима заточења, начинима мучења и именима злочинаца. Све наше изјаве су дате и надлежним оранима, те под пуном одговорношћу стојимо иза њих.“