Нова издања

Пред читаоцем је књига Бориславa Ђукићa под речитим насловом Непреболни ожиљци малих логораша. Аутор ју је посветио страдалној деци Козаре и Поткозарја, жртвама једне од највећих трагедија Другог светског рата на тлу Југославије.

Књига Миломира Главчића „Трн у нози на дугачком путу“ представља више од аутобиографског сведочанства једног живота. Она је и прича о путу човека који је отаџбину носио у срцу без обзира на то што је судбина његов радни и животни век везала за иностранство. Главчићево дело је доказ да истинско родољубље није везано за место боравка, већ за спремност да се својим делима помогне народу и земљи из које потичемо.

The most pressing challenge for contemporary humanity is to overcome the dual consciousness: the scientific belief in the impossibility of increasing the amount of world’s energy and the religious conviction that the creation of the world cannot continue. In his seminal work The Meaning of the Creative Act (1916), the renowned Russian philosopher Nikolai Berdyaev thus describes the predicament of contemporary humanity. In his uncompromising style, Berdyaev urges us to transcend two axioms—the foundational pillars of our dominant Weltanschauung.

Рукопис ђенерала Митра Мартиновића вишеслојно је и по много чему специфично дјело. Записивање моралних норми и начела је веома ријетко, рукопис пред нама је раритетно, али успјешно штиво. Састоји се од неколико десетина поглавља, која се на концизан начин баве различитим поимањима човјековог постојања. У намјери да запише и формулише етику свога поимања, ђенерал Митар успио је да надиђе сопствено и досегне универзално. У средиште својих сентенци ставља човјека и уздиже га на највиши пиједестал.

У 21. веку, миграције се све више посматрају као начин живота, пре свега за оне који могу да путују без визних ограничења. Међу исељеницима, неки се трајно населе у земљи пријема, други се врате у отаџбину, а неки живе у сталном кретању између ове две одреднице.

Објава рата од стране Аустроугарске Србији, највећем балканском народу, 1914, донела је дотад невиђену катастрофу. Аустро-угарски ултиматум упућен је влади Краљевине Србије 23. јула 1914. године. То је учињено због Сарајевског атентата који је извршио Гаврило Принцип, убивши аустријског престолонаследника Фердинанда и његову супругу на Видовдан споменуте године. Ултиматумом се од Србије тражило десет разних захтева. Србија је пристала да испуни девет, док један, који се односио на то да аустријско-угарски истражни органи уђу у Србију и воде истрагу на њеној територији, није могла прихватити јер би то било кршење устава и суверенитета државе.

Навршио се један век од окончања Великог рата, кога је на подручју Србије пратила велика удружена епидемија пегавог тифуса и повратног тифуса. Помор који је тада настао је и данас изазован да се објасни како и зашто се збио, а исто тако и шта је рађено да се епидемије зауставе.

Под насловом „За свога сина Романа” пред српским читаоцем је у целини спис о управљању царством који се приписује Константину VII Порфирогениту, данас најактуелнијем и, свакако, најоспораванијем византијском цару. Историчари су подељени око његове улоге у повести управо из разлога што је дело преостало за њим основни и најстарији извор историје многих савремених народа: „Књига постања северних народа,” – као што је добро приметио француски византолог Алфред Рамбое1 за спис о управљању царством – „Библија, Херодот, Цезар и Тацит њихов”. Свет који је окруживао Константина VII Порфирогнита је цар уредно описао и забележио остављајући свом вољеном, такође у порфири рођеном, сину Роману II упутство како да што мудрије влада царством.

Први пут се Григорије Божовић срео са Македонијом 1908. године. Свршени московски богослов, писац и млади професор Призренске богословије премештен је, по потреби службе, у Битољску гимназију и тамо остао до 1910. године. Негде у време Божовићевог доласка у Битољ Срби у Старој Србији оснивају Српску демократску лигу, са седиштем у Скопљу, а у њен рад се укључује и он дајући велики допринос у националном и просветном раду. Учествовао је у организовању српских школа у Прилепу, Поречу, Кичеву и Крушеву, али и у заштити цркава и манастира од бугарских егзархиста. За неке од његових активности вероватно се неће никада ни сазнати.